ЗАШТО ПОСТИМО
Грчки свештеник у САД, Петар Хамберас, у свом тексту „Не живи човек само о хлебу“ истиче да је пост у Цркви, од Старог до Новог Завета, развијен у префињену духовну уметност, и да је саставни део духовног живота православних хришћана. За разлику од западних конфесија, које су пост сасвим напустиле, православни хришћани га чувају у великом страхопоштовању, мада многи међу њима ни не посте. Јер пост никад није пука телесност: он је и потрага за храњењем Богом Живим. Зато што живимо у доба потпуног посветовњачења важно је да се стално сећамо зашто постимо. Две су врсте поста – подвижнички (среда, петак, вишедневни постови) и евхаристијски (уздржање од хране пре примања Светог Причешћа на Литургији, то јест – примање светиње на празан стомак је обавезно).
Духовни значај поста већ се видео у Старом Завету, када се пророк Мојсије постом припремао за сусрет с Богом, да би примио плоче с Десет заповести. И пророк Илија је постио четрдесет дана у пустињи, да би Бог опростио грехе Израиљу, након чега му се Господ јавио у поветарцу, гласа тихог и тананог. Старозаветни пророци су оштро грдили народ Израиља због тога што је постио само споља, а не у духу и души. Прави пост мора бити повезан с милостињом и добротворством.
Пророчица Ана се удостојила да на Сретење види Богомладенца Христа у Храму јерусалимском јер је као удовица десетлећима била при Храму у молитви и посту (Лука 2,26). Свети Јован Крститељ од детињства је био у пустињи у строгом посту и молитви.
Господ, Који је у пустињи строго постио, корио је фарисеје, који су, само телесно, постили два пута седмично, због њиховог спољашњег приступа вери, пуног самохвалисања. (Лука 19,12; Мт. 16,6).
Не сме се постити лицемерно, да нас људи виде и због тога хвале, опомињао је Господ фарисеје. (Мт. 6,16-18). Свештеник Петар Хамберас истиче: „И овде је јасно да се Христово учење, као и учење старозаветних пророка, ослања на то да пост, као и свако побожно делање, не сме бити спољашње показивање непостојеће побожности, него истински израз љубави човекове према Богу и ближњима која га подстиче на све што из тога проистиче, укључујући и сам пост“.
Ученици нису постили док је Христос као Женик био с њима – али када је од њих одузет, почели су да посте (средом и петком). Нови Завет значио је и нови вид поста – пост духовни, молитвени. Хришћанство је ново вино које се сипа у нове мехове. Јер је у Христу све постало ново. (2 Кор. 5:17)
СИНЕРГИЈА БОГА И ЧОВЕКА
Пост је, јасно се види, увек био део Цркве. Свештеник Петар Хамберас каже: „Пост није монашка измислица, како тврде скептици; то је библијско предање које је усвојила и упражњавала рана Црква и које Православна Црква и данас упражњава. Пост је у ствари темељна хришћанска врлина, опробано, истинско и непобедиво оружје против војски сатаниних и овог палог и грешног света.“
У посту је присутно богословско начело синергије, сарадње Бога и човека: Бог даје спасење, али човек треба да покаже да га заиста жели. То јест, како каже свештеник Хамберас, „духовни живот који нуди Православна Црква је подвижничко искуство светих. То није обично аскетско настојање да се остваре наши људски потенцијали и да постанемо морално бољи, него да преобразимо читаво своје биће, душу и тело, у складу с мером коју је Бог Отац омогућио да се оствари кроз Христа у Духу Светоме током нашег живота у Цркви. Хришћанско подвижништво православног поста може се применити на нову стварност и околности модерног живота вођењем усредсређеног живота у коме има мира и тишине, да бисмо се заиста посветили молитви, да бисмо постали свесни и осетљиви за потребе људских бића око нас. Тако православни пост може бити пророчки глас кадар да се противстави посветовњаченој култури. Јер, православно подвижништво није самодовољност и савршенство по себи, него је пут усавршавања. То је израз наше зависности од Бога, наше битијне глади и жеђи за Богом и Његовом правдом. То је смерно, али ревносно, искање крајњег циља људског живота: царства Божијег.“
Православни пост, каже свештеник Петар Хамберас, није мучење тела које презире људску природу. То је лечење и очишћење, раскидање окова греха и неопходна животна оријентација. Пост је подсећање на нашу палу природу, и помаже нам да победимо древног, свагда будног непријатеља, сатану.
АМЕРИКАНКА КОЈА ПОСТИ
Емили Ширли, Американка која се из протестантизма обратила у православно хришћанство, у тексту „Свежи поглед на пост: шта можемо научити о посту од православних“, каже да је пост за хришћанина исто што и тренинг за спортисту. Изазован је, помало монотон и тражи дисциплину неопходну за успех. Западни хришћани губе битку зато што посте индивидуално, док је код православаца пост саборна делатност: „Предање у Православној Цркви гради стваралачку заједницу оних који посте при чему гордост због аскезе сузбијају смирењем, и увек комбинују пост с радосним празницима“.
Велики пост православних почиње подсећањем на речи Христове (Мт.6,14) да ће нам Бог опростити грехе само ако их ми опростимо ближњима, каже Емили Ширли. На вечерњој служби уочи Чистог понедељка, у Недељи праштања, они једни друге моле за опроштај. Тек тада започињу пост. Она нас подсећа: „Сваки парохијанин прилази другом и каже: ’Опрости ми’. Овај каже: ’Бог да прости, праштај и ти мени’, и целивају један другог“. Јулија Коен, православна хришћанка, с тим у вези истиче: „Шта год да се дешава у свету око нас, ови обредни чинови нас опомињу да постоји љубав која преображава, као и могућност измирења. Ако гордељивац уђе на вечерњу службу праштања, и он се, кад се служба заврши, осећа другачије“.
Кад се оконча, после дугог поста, васкршња служба, сви чланови православних породица се заједно омрсе, што је, по Емили Ширли, такође диван пример саборности у подвигу који постаје празник.
НИСМО ФАРИСЕЈИ
Неко би могао да каже да православци крше опомену Христову да се не показују кад посте, него да посте у тајности, на шта ће им Отац узвратити јавно (Мт.6,16). Али, каже Емили Ширли, саборни пост православних није исто што и театрализација поста, то јест фарисејство. Саборни пост смирује, а фарисејски погорђује.
Православна Американка Линета Хорнер, такође бивша простестанткиња, пише свој дневник Великог поста: „Прошла је половина поста и, што се мене тиче, могу да вам кажем да православци и даље стоје на својој стражи и, уз то, праве велике метаније, кад год је прописано. Кад год долази ово доба године, обузимају ме два расположења: радосно предосећање саборног подвига с браћом и сестрама у Христу, али и извесног страха. Јер, Велики пост, кога зову мајком свих постова, траје ли траје.
Током године, православни постови су кратки и личе на вегетаријанске дијете: нема меса и млека, али могу шкољке, рецимо. Издржи се. Али стиже Велики пост. (Напета музика у позадини, ако ме разумете.) Треба бити веган током четрдесет дана, плус седам дана Страсне седмице. Али није само то. Веганском периоду претходи вегетаријански период, тзв. Сиропусна седмица. То му дође педесет шест дана прехрамбрених ограничења уз дуга библијска штива и богослужења која треба похађати.
Ниједна друга хришћанска конфесија нема тако строга ограничења у посту. То јест, имали су их, па су их напустили. Једном сам видела стикер на коме је писало: ’Православље. Само жестоко, брале!’ Насмејах се, помало кисело. Јер би нас протестанти и римокатолици могли питати – да то није пуки легализам, фарисејство?
Добро питање. Свака дисциплина постаје празно правило ако нема срца у тој причи.
У мојој верској прошлости ништа ме није припремало за православни тип поста, макар да сам га и срела у његовој смерној, на Христа усредсређеној, спољашњости. Моја протестантско-евангелистичка прошлост је високо оцењивала индивидуално религиозно искуство у духовном уобличавању човека. Највећи број конгрегација које сам посећивала игнорисао је сваки пост, а Страсна седмица се сводила на викенд са Васкрсом.“
Тако је било пре но што је пришла Цркви од Истока.
ВАЖНЕ ПОУКЕ О ПОСТУ
Емили Ширли подсећа читаоце: „Чињеница је да у Цркви од Истока мали број парохијана може да иде на све службе Великог поста, али чинимо оно што смо кадри и стичемо духовну корист. Ипак, древно предањско схватање поста у Цркви која живи два миленијума дало ми је пет важних поука:
1. Пост уопште није приватна ствар која се тиче само Бога и мене.
Током оног периода у коме сам живела као посвећена протестантска хришћанка, учили су ме да је пост индивидуална ствар, па сам га тако и практиковала. Људи су „постили“ кад осете потребу за тим и када су од Бога нешто тражили у молитви. То није лоше, и мислим да се Бог осмехује на такве покушаје људи да Га нађу. Али постоји велика опасност да се кроз пост иде усамљено. Пре свега, опасно је помислити да си духовно супериоран у односу на оне који не посте. Опасност је и од самообмане: да помислим да је нека идеја која ми падне на памет реч Божја коју примам због упражњавања поста. То му дође као Божји благослов да прихватим своје помисли као исправне, ни са ким другим се не саветујући. А то је, како рекох, самообмана. Насупрот томе, саборни пост се тиче свих нас. То нема никакве везе са субјективним осећањем да се Дух Свети обраћа баш мени. Сви заједно сузбијамо жеље телесне и иштемо Бога у заједници.
2. Пост није питање сопственог укуса.
То ми је, кад сам постала православна, изгледало најчудније. Била сам навикла на разне врсте поста: групне (када се неко из конгрегације спремао за мисионарење или да постане пастор), када су нас старешине позивале да заједно постимо ради неког молитвеног циља, или из индивидуалних разлога. Свако је бирао како пости. Неки су пили само воду, други сокове; неки су јели месни оброк једном дневно, а нису јели чоколаду и гледали ТВ. Пост је однос између Исуса и мене, лична прича, једном речју.
Али у православном хришћанству сви путујемо скупа. Нико сам не одређује правила поста, јер је Црква у својој премудрости одредила кад се пости и како се пости. Нико од нас не доноси сам одлуку кад почиње и кад престаје да пости. Уместо тога, смиравамо се пред саборним разумом Цркве, и заједно корачамо као Тело Господње, остављајући своју самовољу и поверавајући се Богу који кроз нас дела у Цркви.
3. Пост подразумева поштовање нечијег духовног ауторитета.
Подразумева се да не идемо за сопственим идејама кад је пост у питању. Православни хришћанин пости под руководством свог духовног оца, углавном парохијског свештеника. Он може да предложи извесне измене у пракси мог поста, које се тичу начина исхране, медицинсих питања, духовних потреба. Тако оно што је саборно постаје наше лично, и вечна је премудрост Цркве што сваком прилази снисходљиво и милосрдно, а не легалистички. Поштовање свештеничког расуђивања и ауторитета помаже нам да се не погордимо затио што постимо и да се разочарамо ако превише телесно узревнујемо у посту.
4. Пост није патња
Многи од мојих протестантских пријатеља желе да „учине нешто“ у доба поста. Мислим да њихова жеља потиче од Богом дароване духовне жеђи за свештеним временом и светим добом године, чак и ако њихове конгрегације тако нешто не разумеју. Зато на фејсбуку срећем објаве: ’Волим чоколаду, зато сад нећу јести слатко’; или ’Волим да пијем кафу, па је сад нећу пити’. Тако се пост доживљава као неко одузимање онoг што нам прија, а то, у суштини, није смисао поста. Као што каже свештеник Јован Матузијак: ’Смисао поста није у томе да од нечега одустанемо, да се нешто ’жртвујемо’… Не постимо да бисмо патили. Постимо да бисмо повратили власт над својим животом и ставили под контролу оно над чиме смо контролу изгубили. Као што певамо у Великом посту: ’Док се уздржавамо од хране, постимо и од својих страсти’.
И, оно најважније, што још нисам сасвим научила:
5. Пост није превасходно прехрамбено питање.
Постоји сјајна изрека: ’Пост без молитве и милосрђа само је дијета’. Ако се уздржавам од одређених врста хране, а не молим се Богу више но што је уобичајено, трошећи време, рецимо, на спремање екстравагантних посних јела, ја, у ствари, држим дијету. Ако не чиним милостињу на основу новца уштеђеног од скупе и ексклузивне хране, не предајем свој живот Богу и ближњима онако како то хришћанин треба да чини. Ако се уздржавам од хране док у себи гајим разне врсте нетрпељивости према људима или покушавам да својим постом „уценим“ Бога (види шта чиним због Тебе), онда би можда боље било да поједем хамбургер из Мекдоналдса. Јер, пост је ту да бисмо стекли љубав према ближњима и да би нам Бог постао ближи, а на испоручилац ’небеске хуманитарне помоћи’.
Не постимо ми да бисмо се доказали или се држали неких старих правила. Самоконтрола се може вежбати и без поста. Постимо да бисмо се сјединили у љубави с Богом и ближњима, да бисмо видели да постоји вечни живот и нада које се нећемо постидети.“
КА НАЈЛЕПШЕМ ДАНУ У ГОДИНИ
У свом тексту „Изазов поста у савременом свету“, православна Гркиња из Америке Кјариса Јанопулос пише, између осталог да, иако воли великопосни пут ка Васкрсу, најрадоснијем хришћанском празнику који пада у пролеће, најлепше доба године, ипак се суочава и са извесним изазовима. Највећи изазов је да ти пост „протрчи“ кроз живот и да га духовно не приметиш или да ти сваки дан буде све тежи и тежи, да губиш стрпљење и почињеш да много оговараш ближње: „Ове године мој Велики пост се углавном састоји у томе што себе подсећам да је сада – пост. То је битка у мојој глави. Сваки час се нервирам и подсећам себе да сам обећала како ћу Велики пост провести у миру. И онда се опет изнервирам. Два корака напред, један назад. Онда почиње један корак напред, а све више назад.
Смета ми то што сам све зрелија, и све више знам о вери, а опет ми се дешавају овакве ствари. Себично помислим – то је зато што немам подршку. За већину људи које познајем, пост је нешто што и не примете. Васкрс им је обичан дан као и други. Осим у храму, не виђам ближње који иду стазом поста. То ме чини помало несигурном док постим. С обзиром да моји православни пријатељи живе широм Америке, изгледа ми понекад да само ја постим и само ја имам проблеме с постом. Волела бих да се на неког ослоним. Али, јасно ми је да сама морам да будем одговорна. То што моје колеге с посла и пријатељи не посте не значи да сам сама. То само значи да морам да објасним себи (понекад и другима, ако питају) зашто су се моје прехрамбене навике привремено промениле, или зашто мање оговарам, и зашто делатно радим на свом стрпљењу. То јесте помало исцрпљујуће – кад објашњаваш људима који не упражњавају пост шта то радиш у датом тренутку. Трудим се, ипак, да не будем недружељубива: идем с другима, али својим путем.
Кад год себе подсетим да постим, одлучујем о оном најважнијем, о својој вери у Васкрслог Христа – постим јер се спремам за Васкрс. Борим се да подсетим себе да није битно шта раде други, да ме се не тичу туђи животи, него да сам ја та која је изабрала свој начин живота. И Бог ће ме увек срести тамо где сам. Кад коначно дође Страсна седмица, све ће бити на свом месту. Знам да ће ме паљење кандила после таме Велике суботе (то паљење кандила је увод у прослављање Христовог васкрсења) увек испунити вером и довести ствари у ред. И тада ћу осетити заједништво са својом браћом и сестрама у Христу, оно заједништво за којим тако чезнем. То је оно што покушавам да памтим док постим. Иако сам сад усамљена, сви путеви православних воде истом тренутку – Васкрсу. И тада ћемо се опет осетити као заједничари.“
Где год да живимо, пост је наше прибежиште у Христу. И сведочења православних у Америци нам на то доказују.