НЕМА ТРУДНИЦА НА УЛИЦИ
Рађање деце је узвишено и свето дело. Апостол Павле је рекао да ће се жена, ако остане у вери, љубави и чистоти, спасити рађањем деце. ( Друга Тим. 2,15 ) И Бог има мајку, каже наша народна пословица. Међутим, ни мушкарци ни жене више не желе да рађају децу – лакше им је (бар они тако мисле) да живе „сами и срећни“, с неким кућним љубимцем, евентуално. И то је то. Зато подаци показују (из 2015, а сад је још горе, сигурно) да у Србији има највише породица с једним дететом – свака друга, односно 51,8% укупног броја породица с децом, с двоје деце их је 40%, затим с троје (6,7%) и четворо деце (1,1%), док најмање има породица с петоро и више деце (0,4%).
Наши „међународни пријатељи“, чије газде, луциферијански глобалисти, све ово организују, већ нам нуде решења: усељавање туђег становништва у земљу која ће престати да буде Србија. Ево како то поучно звучи:
„Становништво Србије ће се у будућности смањивати. Подизање стопа фертилитета не може да надомести губитке. Близина тржишта радне снаге земаља ЕУ и њихове потребе за новим радницима и у будућности ће представљати подстрек за спољне миграције. Из перспективе броја становника, пронаталитетне мере неће бити довољне; уколико жели да ублажи пад броја становника, Србија мора да развије нове политике управљања миграцијама, укључујући и имиграционе политике (политике усељавања).“
А за то време, весеље се наставља: преко милион и четиристо хиљада људи гледало је финале блата званог „Задруга“. Морална трулеж и медијска деменција управљају процесима даљег самоуништења на овим просторима.
Зато скоро да нема трудница на улицама.
Ко би да рађа и мучи се кад живимо у „златном добу“ себичности и разврата? Сенилног разврата, узгред буди речено.
ИМА ЛИ НАДЕ?
Наде увек има тамо где има љубави и вере.
Пошто код нас нема ни љубави, ни вере, осим у траговима, јасно нам је шта је са надом.
Ако се томе дода ЕВРОПРАЈД, који је, цинично говорећи, демографски крајње подстицајан, онда је јасно зашто Бог диже руке од Срба. Он помаже тамо где има коме да помогне.
За то време, стижу они који се рађају. И којима треба, све више и више, земље за настањивање.
Одрекли смо се Христа, Бога Живота, и похитали за земљама у којима је материјално благостање једини бог. А да смо слушали Владику Николаја, то нам се не би десило. Он је говорио, јасно и јавно:
„Данашња Европа није више ни папска ни лутеранска. Она је изван тога и ван тога. Она је скроз земаљска, и без жеље да се пење на небо ни са пасошем непогрешивог папе, нити пак уз лествице памети протестантске. Уопште, одриче се путовања из овога света. Жели да остане ту. Жели да му буде гроб где и колевка. Не зна за други свет. Не осећа озон небесни. Не види у сну анђеле и светитеље. За Богородицу не може да чује. Разврат га утврђује у мржњи против девичанства. Сав је трг у мраку. Све су сијалице погашене. Ај, какав ужасан мрак! Брат брату зарива мач у груди мислећи непријатељ је. Одриче се отац сина и син оца. Вук је вуку вернији пријатељ него човек човеку. Ај, браћо моја, зар ви сви то не видите? Зар ви сви нисте осетили мрак и злочин антихришћанске Европе на својим леђима? Хоћете ли уз Европу или уз Христа? Уз смрт или уз живот? Питате се. Разведрите се. Одлучите се. Смрт или живот. То двоје ставио је некад Мојсеј пред свој народ. И ми стављамо пред вас. Знајте: Европа је смрт, Христос је живот. Изаберите живот да живи будете навек. Амин.“