Песма „Отац и син“ је написана у Крагујевцу, али није одмах објављена, већ је то учињено касније (1872.године, у сатиричном листу „Враголан“). Песма је настала као Ђурина шала на рачун Вулета Паштрмца, који је био син чувеног војсковође Амиџе. Вуле није желео да иде очевим стопама и заволи „сабље и копља“, тј. да постане официр, већ се посветио наставничком послу, као наставник немачког језика и физике. Песма је универзална, те занимљива и данас, јер на шаљив начин описује раскорак између генерација, као и раскорак у интересовањима унутар исте породице.
ОТАЦ И СИН
Једанпут иде стари Амиџа,
Ко неки седи мандарин;
А за њим тапка, трчи, скакуће
Јуначке крви најмлађи син.
Вашар је био; а на вашару
Сабље, пиштољи, арапски ат,
Туниске капе, сребро и злато,
Млетачка свила, женевски сат.
– Е, шта ћеш, сине, да купи бабо? –
детета склоност кушаше свог.
– Хоћеш ли сабљу ту, бритку, сјајну,
ил’ волиш ата мисирског?
Ил ‘, можда, желиш од свиле рухо?
Нека ти буде свилено све!
Говори сине, говори брже,
Да купим оне токе злаћане?”
Дете се чешка руком по глави,
Као да не зна шта би од свег:
‘Ах, бабо, бабо, купи ми бабо,
Печења купи јарећег…
Сад се и бабо чешка по глави,
Гледајућ ‘ дуго синчића свог:
„Е ја сам вол’о сабље и копља,
А син ми јарца печеног!“