БИОГРАФИЈА
Архимадрит Дионисије (Пантелић) рођен је 16. октобара 1932. године у Риђевштици код Трстеника, селу које је дало преко седамдесет свештеника и монаха, а у манастир одлази са својих непуних 14 година. Био је искушеник у манастиру Свети Димитрије у Дивљани код Беле Паланке, замонашен 16. октобра 1949. године у истом манастиру. Рукоположен у јерођакона на Малу Госпојину 1950, а 5. новембра 1950. године у Нишу рукоположен у чин јеромонаха. Пантелићи из Риђевштице дали су десеторо монаха и монахиња, а три његове рођене сестре биле су монахиње.
У манастир Липовац код Алексинаца отац Дионисије дошао је по благослову епископа нишког Г. Јована Илића 1974. године по сопственој жељи да буде близу свог завичаја.
Старешина манастира Липовац био је у периоду од 1974. године до 2005. године када га је наследила игуманија Меланија Пантелић, његова рођена сестра.
За време његовог старешинства у Липовцу у периоду од 1974. до 2005. године 1978. године испред манастира подигнута је чесма, а 1982. године подигнут је око манастира велики камени зид. Године 1996. започета је изградња новог конака, који је потпуности завршен и освештан 2002. године.
Архимандрит Дионисије је од 2005. године био духовник манастира. Дана 25. марта 2022. године, Епископ нишки је у чин Велике схиме замонашио оца Дионисија, духовника липовачке обитељи.
Овај човек Божји био је духовно срце свога краја – са свих страна су му притицали потребити, а он је за свакога имао лепу реч и утеху Господњу, молитву и благослов.
Упокојио се на тројичке Задушнице и Свете Константина и Јелену, 3. јуна 2023. године.
ДОБАР И ПРЕМА БЕЗБОЖНИЦИМА
Отац Дионисије био је, како рекосмо, омиљени духовник душа гладних и жедних Бога. Био је чврст у вери и надању. Гледао је како Бог опомиње и оне који Га не траже, па чак се и боре против Њега. Жељку Перовићу је, између осталог, испричао следећи случај:„Десило се да се у Пироту оженио ћерком једних наших пријатеља удбаш на високој функцији. Родило им се дете. Међутим, дете како се родило не престаје да плаче. Крстили га они, а дете и даље плаче. И добијем ја дописницу од таште тог удбаша у којој ме позивају да дођем у Пирот. Било ми је страшно непријатно. Знао сам у каквој је он служби и да му је посао усмерен директно против Цркве, а сад је требало баш његовом детету да читам молитву. Кад сам дошао, сви су седели у другој соби. Требало је да читам молитву у кухињи. Прочитам молитву, а дете у току молитве престане да плаче и заспи. Наравно, одмах се спремим да пођем кад ме његова ташта заустави и рече ми: Он хоће да те види. Ја помислим: шта је ту је, да побегнем не могу. Међутим, почели смо да причамо о разним темама и све прође у најбољем реду. После неког времена сретнем ту нашу познаницу и она ми каже да је разговор који смо водили те вечери на њеног зета оставио јако позитиван утисак и да је он из корена променио своје мишљење о Цркви. Ми смо се касније и спријатељили и кад смо се сретали у граду, изљубили би смо се као да смо кумови, иако је био у таквој служби.“
Љубав све побеђује, чак и удбашко безбожје.
СРПСКЕ ЖЕНЕ БРАНЕ ВЕРУ
Отац Дионисије је говорио да су српске жене увек имале велику улогу у чувању наше вере под комунизмом:„Жене су се увек више истицале у вери и црквеном животу. Истина је и да су на њих комунисти мање обраћали пажњу. Наш народ каже: „Жена – шта зна она!“. Међутим, вера се управо одржала преко жена. Тако је било и за време апостола. За време страдања Господа Исуса Христа апостоли су се разбежали, а жене су га пратиле у стопу. И за време суђења, и за време распећа, и страдања, ту су биле жене мироносице. Једино је од апостола уз Господа остао свети Јован Богослов, који се истицао у љубави према Христу Богу … Увек су жене ревносније у вери. Зато је важно да мајке и жене воде рачуна о томе да се иде у цркву и причешћује. Јер кад жена води рачуна о томе, онда у кући има реда. Наше баке су колико-толико одржале веру у народу. Можда је то неки примитиван начин, али је лакше њега исправити него ићи испочетка. Јер вера је као жар – чини се да је ватра угасла, али довољно је само мало да се она опет распламти.“
И отац Дионсије је такву љубав у људима распламсавао.
ВАСПИТАЊЕ ЗА БУДУЋНОСТ
Васпитање у вери је кључ напретка за један народ. Отац Дионисије је подсећао:„ То је једна обавеза. Хришћанство обавезује човека да буде поштен, честит, да не мисли зло другом човеку, већ да га поштује и да му прашта. Тога се човек тешко прихвата, јер је то жртва и одрицање. Што не ваља на западу, ево га код нас. А комунизам нас је припремио да лакше прихватамо абнормалне ствари које нови светски поредак намеће као природне. Припремио је људе да примају све оно што им осакаћује веру. На пример, на западу многе државе озакоњују везу хомосексуалаца. То је веома лоше, а сутра ће доћи и код нас. Све је лакше прихватити од православне вере, јер није потребно жртвовати се ни за кога. /…/ Морамо да се трудимо, и ви и ваши родитељи и сви честити грађани. Треба не само да се прича, него мора да се живи. Ја сам исповедник деце на Богословији па им често кажем: „Децо, све друге науке не обавезују ученике да живе по тој науци коју уче, али веронаука, верско васпитање обавезује да оно што се учи, мора и да се пренесе на свој лични живот и да сутра примером доказује своју веру“. То је веома важно. Кажем вероучитељима да није битно колико ћеш да му кажеш о својој вери, битно је да животом живиш оно што говориш. То је најверније и много више каже него речи, јер речи се чују и забораве, а дела остају.“
Само дела љубави остају, јер је, како је говорио монах Митрофан Хиландарац, наше само оно што дамо другима. То, кад одемо са овога света, пламса као воштаница за покој наше душе.
О БРАКУ, МОНАШТВУ И СРПСКОЈ СЛОЗИ
О браку и монаштву је отац Дионисије говорио са поштовањем, као о двоједном путу ка небеском уделу људи:„Ја се молим Богу и помињем. Све води спасењу. И брак и монаштво. Само треба да је на свом месту и једно и друго. Брак има једну обавезу, монах другу, али све иде ка спасењу душе. Зато ако се ожениш, нећеш да погрешиш, ако одеш у монаштво још мање ћеш мање да погрешиш“.
Упозоравао је:„Велики проблем у нашем народу је и неслога. Да би се боље живело треба бити сложнији, јединственији, треба превазићи проблеме. Треба праштати и треба живети у љубави. Али, само јаки који имају веру, могу праштати. Зато и треба више веровати и знати о вери. Друго, Србији недостају деца. Треба децу рађати. Нерађање је један од највећих грехова. Не треба бити себичан. Човек је најближи Богу када рађа децу, јер је онда директно саучесник у рађању човека. Стварање новог живота је највећа част за човека. То је највећа радост, од ње веће нема.“
И кад су деца у питању, саветовао је опрез и мудрост:„То мора да се прерачуна, и да им снисходљиво прилазимо. И морамо да им праштамо. Ништа без праштања. Сигурно они много пута траже од родитеља више него што им припада и чини им се да је је онај други узео више него он. Али треба све решавати праштањем и разговорима. Не свађом, него разговорима. Паметнији попушта.“
Понављао је:„Много има неспоразума и неслоге јер мало има праштања. Морамо да научимо да праштамо једни другима. Јак је онај ко може да опрости, а не онај који се у свом злопамћењу само притаји, вребајући прилику да се освети или једва чека да се злурадо подсмехне нечијем неуспеху. Много је оних којима су пуна уста причама о љубави, а делима демантују своје речи.“
Речи уче, а примери привлаче. Да смо ми хришћани као што треба ( то јест, да живимо по љубави Христовој ), не би било ниједног незнабошца, говорио је Свети Јован Златоусти.
ЖИВОТ У ДОБА ДУХОВНЕ КРИЗЕ
Говорећи о кризи брака и породице у наше дане, отац Дионисије је истакао:„Због духовне пустиње која је настала услед дугогодишње владавине безбожног режима и због моралне саблазни која се шири путем медија, наша омладина презире девственост, олако пада у грех предбрачних и ванбрачних односа.
Услед недостатка вере или због слабе вере, млади савест уљуљкују помишљу да сада сви тако живе и да то наводно није никакав грех. Ступање у брак повлачи одређене обавезе и одговорности, а пошто многи радо беже од одговорности, настављају линијом мањег отпора и продужавају да живе онако како им је лакше, а не како је исправније. Многи све више одлажу ступање у брачну заједницу, а што касније оснују брак то значи да ће и мање деце родити. Одређени комфор, коме многи теже, само је део изговора за одлагање благовременог ступања у брак. Деца су благослов Божји и непроцењиво богатство.
Ако сретнете брачни пар који дуго није имао деце, па је милошћу Божјом ипак добио потомство, од таквих много можете сазнати колику радост причињавају деца и колико је то богатство, упркос обавезама и напору у одгајању и васпитању деце.
Ако би дао Бог да се Срби у мало већем броју ОБОЖЕ, онда би могли и да се СЛОЖЕ и да се УМНОЖЕ. Суштина је да што већи број Срба приђе вери ревносно.
Највећи број Срба је везан за православну веру традицијом и обичајем. Што значи да мало знају о нашој вери и о својој крсној слави, не посте средом и петком, ни вишедневне постове, не кају се нити исповедају, не иду редовно на богослужења, него понекад сврате у цркву да запале свеће и то углавном кад им је тешко, кад их снађе нека невоља, тек онда се сете богомоље. Кад им је лепо и добро не сете се да заблогадаре Богу на томе. Овакви верници се не сећају кад су се задњи пут причестили. За разлику од њих ревносни верници редовно одлазе на богослужења, исповедају се и причешћују, моле се Богу код куће и у Цркви.
Међу овим ревносним хришћанима нема ванбрачних заједница, нити предбрачног живота и међу њима има највише породица са троје и више деце.
Ревносне хришћанске породице имају свога духовника са којим се саветују како да живе у браку, на радном месту и уопште у животу. Кад им је тешко од духовника траже савет и молитвену подршку како би превазишли проблеме који их сналазе. Када им је лепо имају потребу да се похвале и да поделе радост не само са пријатељима него и са духовником, који их молитвено прати и покрива.“
Такав духовник био је отац Дионисије.
Хришћанка Марија Кецић је о очевом животу у Липовцу, између осталог, записала:„Сваког јутра отац Дионисије устаје рано пре свих монахиња. Пали свеће за здравље и за упокојене.Облачи своје одјејаније, прочита молитву испред Царских Двери, улази у олтар и припрема се за проскомидију. Колико пута се отац заплаче из љубави према Господу док чита захвалне молитве Богу. Слава Богу, имамо дивног молитвеника који скоро два сата чита имена за здравље свих нас грешних и за упокојене. Амин.“
ЈЕДНА БЕСЕДА ОЦА ДИОНИСИЈА
Овако је беседио свети старац:„Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварении Ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се од Мене; јер Ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако.“ (Мт. 11, 28 – 30).
Времена у којима живимо су тешка. Ниво духовности у нашем народу је опао, и отуда је тешко напредовати на путу спасења. Стари духовници су причали да је до балканских ратова било уобичајено сретати мирјане који су се молили са бројаницом у рукама. Данас се у погледу молитве примећује свеопшта расејаност, чак и код монаштва, а плод тога је духовна раслабљеност.
Свети апостол Павле каже: „Пазите добро како живите (…) користећи време јер су дани зли“ (Ефес. 5, 15-16). Користити, односно искупљивати време, значи благоразумно користити животну енергију, од Бога нам подарену на задобијању спасења.
Све богоугодне врлине воде спасењу, а круна свих врлина – смирење – најпре нас води ка небеском Јерусалиму.
Свети Оци су свима који су трагали за спасењем саветовали да смиравају своју гордост, јер без истинске скрушености не можемо се спасти. Познати руски светитељ Преподобни Серафим Саровски је говорио својим духовним чедима: „Смири се и хиљаде око тебе ће се спасти“. У истом духу, много векова раније, је проговорио и свети пророк Давид: „Смирих се и спасе ме Господ“ (Пс. 114, 6).
Георгије Мазаридис, професор богословије у Грчкој, је често понављао: „Тамо где нема смирења, све остало је фарисејство.“
Умножило се знање, што се огледа по технолошким достигнућима на сваком кораку. У једној старој богомољачкој песми лепо се каже:
„Све што виде очима,
Даде Господ људима,
Да би људи преко тога
Прославили Бога.
Aл’ на жалост, ево гле,
Људи Бога презреше,
Богови се граде сами,
Богаљи у тами.“
Сва несрећа је у томе што технолошки напредак није значио и духовни напредак, односно узрастање у врлинама.
Оно што је карактеристично за савременог човека, још пре стотинак година, је приметио Достојевски: „Дошли су дотле да су се свега накуповали више, али праве животне радости имају мање.“ Само смирен човек може истински бити срећан и спокојан. Савремени човек је обоготворио себе и све око себе и зато се све више осећа усамљеним и несрећним.
Какав мелем применити за болест савременог човека? Једини лек је поћи за Христом, јер је Он једини лекар душа и тела наших. „Нема другога Имена под небом даног људима којим бисмо се могли спасти.“ (Д. ап. 4,12).
Господ је рекао: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде“ (Мк. 8,34).
Свако би требало добровољно да узме свој крст, требало би да га заволи и да призна да га је он достојан, ма колико он био тежак.
Узети крст значи великодушно подносити подсмех, ругања, прогоне, муке, којима ће греховни свет изобилно обасути послушника Христовог. Узети крст значи без роптања и јадиковања претрпети тешки и никоме са стране видљиви труд над собом, невидљиво мучење и мучеништво душе ради испуњења јеванђелских истина. То је и борба са духовима злобе, који ће разјарено устати на онога ко пожели да са себе збаци јарам греха и да се потчини Христу.
А то јесте крст: потребна је строга пажња према себи, непрестано себе смиравати, лишавати, обуздавати, чак осуђивати и казнити себе да бисмо сачували љубав према добру. Овим путем ишао је наш Господ Исус Христос на земљи и оставио нам пример и заповест о крстоношењу, ради љубави према добру. Следујући Њему, молећи од Њега помоћ, пођимо и ми Његовим божанственим стопама путем одрицања и љубави према ближњем, путем незлобивости, кротости и уздржања, и покорности вољи Божјој. Људски живот је непрестано самоисправљање, односно стајање на стражи срца. Такав човек носи истинити крст: То је крст пожртвовања.
„Крст је најкраћи пут ка небу. Сам Христос је прошао њиме.
Крст је потпуно поуздан пут, јер су њиме прошли сви свети.
Крст је најпоузданији пут, јер су крст и страдања – удео изабраних.
То су она тесна врата којима се улази у Царство Небеско“
Архимандрит Јован Крестјанкин
„Ако желиш поправити свет, поправи прво себе.
Ако желиш поправити државу поправи прво себе.
Ако желиш поправити народ, поправи прво себе“
Свети Николај Жички
Чувени блаженопочивши румунски духовик, старац Клеопа, је у једној беседи рекао: „Свети Оци веле да се зло које доноси сатана састоји у овом: у безумној похоти, нерасудном гневу и брзоплетом уображавању. Јеси ли видео које је зло од сатане и од свих његових слугу? Безумна похота, јер су пожелели да буду као Бог; нерасудни гнев, јер се без разборитости покрећу да било кога убију, да се свете, да чине зло било ком саздању Божјем, и брзоплето уображавање, јер уображавају да буду као Бог заборављајући да су од Бога створени.“
За неупућене у нашој вери ће (после свега реченог) бити нејасно како да поправе себе. За почетак ће бити довољно да оно што не желе себи не чине другоме.
Праштајући се од својих саговорника Свети Владика Николај је једном приликом рекао: „А сад браћо и сестре, сви будите здраво, И чините што је Богу право, По Србији нека радост буја, Нек се вечно ори: „Алилуја!““
Бог да прости душу оца Дионисија, а нека се Србијом ваистину заори песма „Алилуја!“