ШТА ЈЕ У ПИТАЊУ?
Вакцина је биолошки препарат који садржи специфичне антигене који се примењују са циљем индуковања активног имунског одговора ради спречавања развоја болести. Најчешће се примењује као превентивна мера инфективних обољења, али се могу употребити и након излагања антигену. Вакцина типично садржи агенс који се прави од ослабљених или умртвљених облика микроба, његових токсина или једног од његових површинских протеина. Тај агенс стимулише имунски систем организма да га препозна као опасност, уништи га, и да надаље препознаје и уништава све микроорганизме асоциране са тим агенсом са којима се може срести у будућности. Употреба вакцина се зове вакцинација. Термини вакцина и вакцинација су изведени из Variolae vaccinae (велике богиње крава), који је осмислио Едвард Џенер. Он је користио тај термин 1798. године у свом стручном раду „Испитивање Variolae vaccinae познате као кравље богиње” (енгл. Inquiry into the Variolae vaccinae known as the Cow Pox), у коме он описује заштитни ефекат крављих богиња против самих богиња. Године 1881, у Џенерову част, Луј Пастер је предложио да се примена тог термина прошири тако да обухвати све заштитне инокулације које су развијане у то време.
ОГРАНИЧЕЊА У ПРИМЕНИ
Постоје одређена ограничења у погледу ефикасности вакцина. Понекад заштита не успева јер имунки систем домаћина једноставно не реагује адекватно или уопште не реагује. Недостатак одговора обично је резултат клиничких фактора као што су дијабетес, употреба стероида, ХИВ инфекција или старост. Заштита такође може да буде неуспешна из генетских разлога ако имуни систем домаћина не укључује сојеве Б ћелија који могу да генеришу антитела погодна за ефективно реаговање и везивање за антиген асоциран са патогеном.
Помоћна средства се често користе да се подстакне имунолошки одговор, посебно код старијих особа, чији имунски ,,риспонс” на једноставну вакцину може да буде ослабљен.
Ефикасност вакцине зависи од бројних фактора:
– саме болести (за неке болести вакцинација је успешнија него за друге),
– сој вакцине (неке вакцине су специфичне за, или бар најефективније против, одређених сојева болести,
-правилности спровођења распореда вакцинације,
– идиосинкратског одговора на вакцинацију; поједине особе не реагују на одређене вакцине, што значи да не стварају антитела чак и након што су правилно вакцинисане,
– различити фактори као што су етничка припадност, старост или генетска предиспозиција.
ДЕЛОТВОРНОСТ ВАКЦИНАЧНОГ ПРОГРАМА
Важна разматрања у погледу делотворности програма вакцинације су:
– пажљиво моделовање како би се предвидео ефекат који ће кампања имунизације имати на епидемиологију болести у средњем или дугорочном периоду.
– континуирано праћење релевантне болести након увођења нове вакцине.
– одржавање високих стопа имунизације, чак и када је болест постала ретка.
Овде треба поћи од претпоставке да имамо једну или више вакцина које су кроз довољно дуге студије у претклиничким и клиничким испитивањима показале ефикасност на корона вирус, да су безбедне по здравље и животе људи и да су транспарентног састава. То се у овом тренутку не може са сигурношћу рећи. Тренутно доступне вакцине, без обзира на произвођача, нису довољно испитане, кратак је период испитивања на релативно малом броју испитаника. До момента званичног почетка вакцинације ( у Енглеској, САД, Израелу- друга половина децембра 2020.), Фајзер – Бионтек вакцину је примило око 43 500 добровољаца у шест земаља, а клиничка испитивања се још увек спроводе!? Чак постоје и преклапања претклиничких испитивања на животињама и клиничких студија на људима. Није било довољно времена да се дође до релевантних медицинских доказа, како о делотворности вакцине, тако и о утицају на имунски систем и здравље сваког појединца.
АКО КРЕНЕ КАКО НЕ ТРЕБА
У складу са тим разложно је поставити питање како можемо предвидети ефекте вакцинације на ковид-19, ако ову болест и после више месеци не познајемо довољно или ако је вирус мутирао (постоје научни докази да је од почетка пандемије вирус мутирао у више нових сојева). Сада нас својски убеђују да вакцина делује и на мутиране сојеве вируса.
Међутим, оно што се код овог вируса сазнало јесте да његов протеински омотач има јака антигенска својства и може бити окидач аутоимунских реакција, имуноинфламаторне цитокинске каскаде или цитокинске олује. Многи познати истраживачи то називају концептом ,,погоршања болести због патогених прајмера”, a управо те протеине треба да произведе наш организам на основу информације коју ће добити кроз вакцину!
Посебно на размишљање наводе и недоумице како ће се пратити даљи ток код сваке појединачно вакцинисане особе, ако је она у тренутку вакцинисања, на пример, асимптоматски носилац корона вируса у акутној фази (без икаквих симптома и знакова обољења), а познато је да се вакцинација не спроводи код особа које су у акутној, макар, и најслабијој прехлади и бар још 7-10 дана након тога. Ако крене масовнији одзив на вакцинацију, ко ће моћи да нас провери да ли имамо, како се стручно каже, релативне контраиндикације за вакцинацију и да прати све даље последице примљене вакцине?
(КРАЈ У СЛЕДЕЋЕМ НАСТАВКУ)