ШТА ЈЕ ГОВОРИО АРЧИБАЛД РАЈС?
Арчибалд Рајс је, у свом чувеном вапају „Чујте, Срби“, јасно указао на пут Српства у пропаст због изрођавања омладине:„Морални ниво интелигенције је, међутим, све више опадао. /…/ Частан човек се сматра глупаком, а цени се само онај који лукавством уме да окрене догађаје у своју корист. /…/ Опасан ветар вам захвата омладину и гаси онај прочишћавајући родољубиви пламен. /…/ Баш је савремена ваша омладина када се, ташта и празна, шета ,корзоомʼ главнога града или када се, попут црнца у делиријуму, тресе и увија у плесним дворанама, када су вам младићи у оделима по последњој моди, очију скривених иза наочара по амерички широког руба, а девојке, нашминкане и намачкарене, у хаљинама које су скупље што мање тканине изискују, покушавају да одрже равнотежу на превисоким штапићима које им замењују потпетице на ципелама. /…/ Сви би да буду чиновници и младићи и девојке. /…/ Ваша омладина која трчи за чиновничком службом добро зна да јој плата неће бити сјајна, али рачуна да ће то надокнадити митом и другим ситним радњама. Уз то, она кани да живи безбрижно са што је могуће мање рада. /…/ Другим речима, савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави, него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води оно што је могуће пријатнији живот. /…/ Погледајте само како неуредно живи већина наших студенткиња на универзитету. Потражите у болници статистичке податке о сифилистичаркама и абортусима девојака које сте послали на универзитет. Престравићете се. Прошетајте за лепа времена Кошутњаком и пребројте парове студената и студенткиња који тамо, без икаквог устручавања воде… љубав. /…/ Та трулеж већ захвата и село. Ваше кршне сељанке већ знају за шминкање и свилене чарапе.“
А онда су дошли комунисти, легализовали абортус, и плес смрти је почео да убрзава.
О многоликим аспектима нашег и светског аутогеноцида у прилогу дајемо један стари број часописа „Православни светионик“, који је излазио у Косјерићу, и који је посвећен овој теми. Надамо се да ће читаоцима бити на корист.
КАКВЕ НАМ УЏБЕНИКЕ СПРЕМАЈУ?
Својевремено је активиста србијанског, још увек неформалног, покрета за живот, др Немања Зарић, анализирао поглавље у уџбенику сексуалног васпитања који су, почетком прошле деценије, покушали да наметну у Војводини. Истакао је: „Вештачки прекид трудноће или вештачки абортус је у овом уџбенику представљен као рутинска процедура, без икакавог осврта на етичке дилеме везане за овај поступак, без подробнијег појашњења о начину извођења абортуса, при чему се сама интервенција посматра као позитивна. То не чуди, имајући у виду да су методе популационе контроле незамисливе без слободног абортуса.
На почетку се тврди да до абортуса долази зато што пар није користио адекватну заштиту.Опет се деци презентују полуистине и наводе се на лажне закључке. До абортуса долази зато што се трудница, или пар решили да ураде абортус.
Наравно, у тексту се на нерођено дете гледа као на ткиво и слично, те је нерођено дете потпуно лишено вредности. Нерођено дете се не посматра као живо биће, као људско биће и као личност. То одузимање статуса личности се означава као деперсонализација фетуса. Абортус је изузетно важна тема модерних биоетичких расправа те је у овом уџбенику морао бити представљен много детаљније. У свету се годишње обави око 42 милиона абортуса, управо захваљујући константним притисцима СЗО и повезаних организација на либерализацији ове процедуре. Недавно је у Европском парламeнту покушано абортус прогласити људским правом и на тај начин легално обавезати све државе чланице да даље либерализују услове за обављање прекида трудноће. Захваљујући јаком отпору одређене групе посланика у ЕП овај предлог није прошао.
Аутори у компликацијама абортуса наводе крварење, инфекцију, резидуално ткиво, тромбоемболијске компликације, слепљивање материчне слузокоже и компликације везане за анестезију. Нигде се не наводи могућност перфорације материце, иако се она дешава у 0,07 – 1,2% случајева.“
О томе наш ђак, авај, ништа не може сазнати.
УБИСТВО ПО РОЂЕЊУ ДЕТЕТА
Још пре више од деценије злочинци су планирали да се абортус као убиство рођеног детета такође може извршити. О томе је Немања Зарић писао: „Да би показали колико је далеко одмакла ова ужасна идеологије навешћемо пример једног новог правца у биоетичким расправама који се ослања на абортус и који оправдава и инфантицид, односно прекид живота тек рођене деце, као морално прихватљив. Италијански филозофи и биоетичари Alberto Giubilini и Francesca Minerva су у угледном Журналу медицинске етике објавили рад под називом „Абортус након рођења: зашто да беба живи?“. Назив-језив, идеја-паклена. Свој рад започињу констатовањем да су тешке аномалије нерођеног детета често разлог за прекидање трудноће. Даље наводе да само постојање детета може бити неиздржив терет мајци, односно њеној претходној деци, без обзира да ли постоје аномалије или не. Они заправо оправдавају слободни абортус, дакле абортус који се ослања искључиво на избор труднице. Даље постављају питање да ли се исти принципи могу применити и на новорођенчад, нарочито ако се по рођењу стекну услови који су индикација за прекид трудноће, а који нису постојали у току трудноће. Примера ради, након перинаталне асфиксије може доћи до озбиљног оштећења мозга. Позивајући се на медицинску струку, односно фамозни Гронингенски протокол, који дозвољава активну еутаназију новорођенчади са пристанком родитеља и лекара, поменути истраживачи оправдавају абортус након рођења у свим случајевима када постоје телесне и/или психолошке аномалије новорођенчади. Ипак, они се не заустављају на томе. Правилно препознајући да су многе студије доказале да су деца са Дауновим синдромом заправо срећна, чак срећнија од просечне деце, иако је Даунов синдром једна од најчешћих индикација за прекид трудноће, они иду корак даље, тражећи дозволу за абортус након рођења и у случајевима просте жеље мајке или ако одгајање такве деце значи финансијско оптерећивање државе! Заиста, диктатура и терор индивидуалистичке, човекоцентричне и антипородичне цивилизације је већ сада страшније од свих претходних смртоносних идеологија заједно. Не улазећи даље у детаље предлога италијанских биоетичара, напомињем да је управо то следећи корак у либерализацији одузимања људских живота и права породице да самостално одлучује, чак и о животу својих чланова.“
Зарић је истакао: „Jасно заговарањe абортуса од стране аутора као позитивног у планирању породице (…абортус се на захтев жене може урадити само у 40% земаља у свету…) је апсолутно неприхватљиво, нити је прихватљиво посматрање абортуса као последицу неадекватне контрацепције. Абортус се мора назвати својим правим именом, а то је прекид живота нерођеног детета. Наши ђаци имају право да добију све информације на ову тему.“
Али, наравно, неће их добити. За то ће се побринути власт, која, маскирана у борце за демографску обнову, суштински подржава „културу смрти“.
ШТА КАЖУ НЕРОЂЕНИ?
Својевремено је чувени грузијски духовник, архимандрит Рафаило ( Карелин ), у име нерођеног детета записао ово: „Још нисам рођен, али у сновима већ видим будући живот. Видим себе као дете које се игра на ливади на којој има много цвећа; изнад њега бешумно лете лептири, који личе на крилато цвеће необичних боја. Јарко сија сунце. Поред мене је моја мајка. Небом плове бели облаци као бродови који су раширили једра. Бирам најлепше цветове и доносим их мајци, а она од њих прави букет. И одједном се на небу појављује мрачни облак који доноси олују. Он расте на наше очи и почиње да личи на црно тело змаја. Заклања сунце као да га је прогутао својом чељусти. Чује се грмљавина. У страху трчим до мајке, она ме узима у наручје и говори: „Не бој се“, и ја се одмах умирујем – с мајком се ничег не плашим. Она ме односи у нашу кућу. Негде грми гром од којег, чини ми се, дрхти земља, али поред мене је моја мајка и ја тонем у сан на њеним рукама.
Сањам други сан. Мајка и отац о нечему тихо разговарају. Чујем сваку њихову реч. „Како сам ти захвалан што си оставила наше дете у животу – нашу срећу, без њега не могу да замислим наш живот, он би био сив и празан.“
Сањам трећи сан. Болестан сам. Моје тело као да гори у ватри. Поред мене, покрај кревета седи моја мајка. Не знам колико је бесаних ноћи провела крај мог узглавља. Тихо говори: „Нека његова бол пређе на мене, нека се ја разболим од ове болести уместо њега.“ Чини ми се да из моје мајке излази нека сила и не да ми да умрем. Она види да сам отворио очи, тихо брише своје сузе и осмехује ми се.
Сањам четврти сан. Питам мајку зашто тако дуго нема оца. Он је вероватно отпутовао некуд далеко. Њено лице је тужно, каже: „Твој отац је умро.“ Кажем: „Шта значи умро, где је он?“ Мајка одговара: „Стављен је у мртвачки сандук и закопан у гроб.“ Кажем: „Вероватно ће оцу бити досадно без нас, биће му хладно у земљи, хајде да идемо и да га откопамо из гроба.“ Мајка одговара: „Тамо лежи његово тело, а његова душа је код Господа; ићи ћемо на његов гроб и молићемо се за њега.“ Питам: „А како ћемо да живимо без тате?“ Она одговара: „Не мисли о томе, синко. Нећу те оставити, а Бог неће нас оставити. Ако будемо сиромашни живећемо на неком убогом месту. Ако будеш гладан ја ћу просити милостињу да бих те прехранила. Ако ти буде хладно загрејаћу те својим дахом. Ако не будеш имао шта да обујеш и ако ти се буду смрзавале ногице, носићу те на својим рукама.“ Одговорио сам: „Мама, мени ће с тобом свуда бити добро, слушаћу те и радоваћу те, а кад умремо срешћемо се с татом и сви ћемо бити заједно.“
Сањам пети сан. Играм се на ивици дубоке јаме која личи на бунар. И одједном падам у њу. Немам за шта да се ухватим рукама, немам на шта да се ослоним ногом. Унаоколо никога нема. Видим како испод мене у мраку блиста вода. После мог рођења, кад научим да говорим, испричаћу мајци ове снове.
Мајко, зашто ми се срце стеже од зебње, куда ме носиш? Видим собу пуну црних демона. Хоћу да бежим, али сам ухваћен као дивља животиња у мреже: чудовиште у обличју човека хоће да ме убије: сече ми руку. Мајко, теби вероватно никад нису секли руку и не знаш како је то болно, јер иначе не би дозволила овом злом човеку да ме овако мучи. Мајко, никад те нису ударали чекићем по глави, а гвоздене шапе хватају моју главицу и притискају је. То је неизрециво болно, чујем крцкање својих костију. Где си, мама, она мама, коју сам сањао?“
Паметном и побожном доста. Зато паметан и побожан зна због чега нас је пола милиона мање него пре десет година.