Ти начини су дилатација и евакуација (кидање делова тела бебе спeцијалним кљештима у материци), вакуум аспирација (усисавања бебе кроз пластичну или металну цев), слани раствор који се убризгава у материцу мајке и трује бебу, пекући је изнутра и споља и сагоревајући спољашњи слој њене коже. Беба пати у овим условима више од сат времена док не умре, а мајка мора да роди своје мртво дете након отприлике једног дана. Ипак, постоје и случајеви када су бебе све ово преживеле. Ово је прича о њима…
Њихова имена нису позната у свету. Али требало би да буду. Јер то су имена неколицине преживелих у најдужем, најсмртоноснијем рату у историји света, геноциду без преседана и аналога у историји читавог човечанства; то је рат родитеља против сопствене деце. Ако сте трудни и размишљате о абортусу, молим вас да препознате колико је неизмерно ваша мала беба драгоцена кроз сведочанства ових људи који су ипак преживели абортус.
Мелиса Охден (Melissa Ohden)
Мајка Мелисе Охден била је 19-годишња студенткиња када је сазнала да је трудна. Под утиском да је трудна мање од пет месеци, Мелисина биолошка мајка је покушала да абортира физиолошким раствором. Мелиса је преживела абортус и утврђено је да је мајка била отприлике у седмом месецу трудноће.
Мелиса је усвојена и одрасла је у срећној породици пуној љубави. Са само 14 година сазнала је нешто што ће је заувек променити: преживела је процедуру абортуса. Ово је навело Мелису да потражи своје биолошке родитеље, које је контактирала и опростила им што су покушали да је абортирају.
Данас је Мелиса Охден познати активиста против абортуса (pro-life activist) и оснивач Мреже преживелих абортуса (Аbortion Survivors Network), која настоји да едукује јавност о неуспелим абортусима и преживелима, истовремено пружајући емоционалну, менталну и духовну подршку жртвама абортуса. Данас је ова мрежа достигао преко 210 преживелих абортуса. Данас у овој организацији има више од 210 чланова који су преживели абортусе.
„Нешто није у реду када се оснаживање жена заснива на окончању живота другог људског бића“, каже Мелиса Охден.
Клер Калвел (Claire Culwell)
Рођена мајка Клер Калвел, Тоња Гласби, имала је 13 година када је сазнала да је трудна. Родитељи су је притискали да абортира, а након пет месеци трудноће, изабрала је абортус. Међутим, лекари нису знали да је Тоња трудна са близанцима, и абортирали су само једну бебу. Клер је остала жива у мајчиној утроби.
Након абортуса, у Тоњином стомаку беба је наставила да се рита; и она је схватила да је још увек трудна. Отпутовала је у другу државу да уради још један абортус, али лекари су сматрали да је поступак превише ризичан.
Клер Калвел је рођена у седмом месецу трудноће са ишчашеним куковима и кривим стопалима. Упркос препрекама са којима се суочила због абортуса, Клер је била успешна од малих ногу. Са 20 година почела је да тражи своју биолошку мајку и пронашла је у кући пријатеља. Са мајком је поделила успомене на детињство, опростила јој и захвалила што јој је поштедела живот.
„Овако изгледа преживети абортус. Кукови су ми били ишчашени, имала сам крива стопала и била сам у гипсу да исправим оно што је абортус учинио. Али ја сам ипак заслужила да живим“, објашњава Клер Калвел.
Џозаја Присли (Josiah Presley)
Жена у Јужној Кореји била је у другом месецу трудноће са Џозајом Прислијем, када је одлучила да абортира. Убрзо након процедуре, схватила је да је још увек трудна: абортус је био неуспешан. Тада је одлучила да ће изабрати живот за своју бебу и дати га на усвајање.
Џозија Присли је рођен са осакаћеном левом руком као резултат абортуса на који се одлучила његова мајка. Усвојила га је љубазна породица у Сједињеним Државама.
Када је сазнао да је његова рођена мајка покушала да га абортира, у његовом срцу родила се мржња према њој. Касније му је, као хришћанину, Господ омогућио да опрости мајци све што је учинила.
Ник Хут (Nik Hoot)
Године 1996. у Сибиру, у Русији, мајка Ника Хута изабрала је абортус када је била трудна 24 недеље, а Хут је рођен без делова обе ноге и без потпуно развијених прстију. Његови родитељи, Марвин и Ејрил Вудбурн, дошли су да га усвоје након што им је свештеник рекао да „морају да поштују све облике живота, чак и оне са инвалидитетом“.
Са само две године, Хут је добио први пар протетских ногу. После само неколико недеља, сам се шетао около. Развио је љубав према спорту и играо фудбал, бејзбол, кошарку, а данас је звезда рвања. Издржао је свој инвалидитет.
Хут је завршио претходну сезону рвања са 24 победе – иако нема све удове. „Постоје неке ствари које не могу да урадим, али ипак ћу покушати, научићу како то да урадим“, каже Ник Хут.
Ана Роса Родригез (Ana Rosa Rodriguez)
Ана Роса Родригез рођена је у болници на Јамајци у октобру 1991. године. Била је савршено здрава девојчица, с обзиром на то да је рођена без десне руке, која јој је откинута током неуспелог поступка абортуса.
Њена мајка, стара 20 година и трудна 32 недеље, отишла је на клинику за абортус. У 32. недељи трудноће, поступак абортуса захтева интензивну припрему и може трајати 3-4 дана да се заврши. Анина мајка се јавила рекавши да више не жели да абортира.
„Абортер Абу Хајат је рекао да се абортус више не може зауставити, да морам да наставим“, рекла је Роса, Анина мајка. Хајатови помоћници су је држали док јој је на силу давао седативе, а када се пробудила, рекли су јој да је абортус био непотпун и наложено јој је да се врати следећег дана.
Касније те вечери, Роса је почела да осећа интензиван бол и крварење. Мајка ју је хитно одвезла у болницу на Јамајци, а само пет сати касније, Ана Роса Родригез рођена је без десне руке. Мала десна рука Ане Росе откинута је у бруталном покушају абортуса. Ана Роса је нестала из видокруга јавности, али када је последњи пут објављена њена фотографија, 1996. године, била је савршено здрава, лепа, мала девојчица, осим стигме аборциониста, коју ће увек носити.
Tina Хафман (Tina Huffman)
Хајди Хафман, као и небројеним другим тинејџеркама, родитељи су рекли да је абортус једина опција када је затруднела са 17 година. Речено јој је да једноставно нема друге опције, а да ће ако буде родитељ већ са 17 година, њен живот бити уништен.
Након десет недеља трудноће, Хајди је посетила локалну клинику за абортус. На пријему јој је дат валијум и наложено јој је да легне. Абортер је започео поступак аспирације (усисавања) и Хајди је осетила да „тело почиње да јој вибрира. Осетила је као да јој извлаче унутрашњост.“ Хајди је рекла медицинској сестри да мисли да умире. Потом је послата кући са антибиотицима.
Прошло је додатних 8 недеља, а Хајди је, која се и даље осећала лоше, обавестила је свог лекара о абортусу, и он јој је тада рекао да је још увек трудна – и да јој је потребан адвокат.
Хајди се присетила апарата за усисавање са абортуса, збуњена како је њено дете могло да преживи тако агресивну процедуру; осећала је страх за бебино здравље, који је само растао како је време пролазило. На крају је Хајди унајмила адвоката који је, након што га је клиника за абортус обавестила да је њен картон изгубљен, рекао да је ситуација ван његових руку.
У 28. недељи трудноће, почео је порођај. Бебин пулс убрзо је опадао, а доктор је урадио хитан царски рез. Тина Хафман је рођена са само 2,2 килограма. Преживела је, упркос опасно малој количини плаценте и плодове воде.
Данас је Хајдина ћерка Тина описана као „прелепа адолесценткиња пуном енергије“ која „проводи много сати испред клиника за абортусе, позивајући потенцијалне жртве“ да се не упуштају у убијање деце.
Бренди Лозиер (Brandi Lozier)
Са 4,5 месеца трудноће, мајка Бренди Лозијер имала је абортус са сланим раствором – који је Бренди преживела. Током абортуса физиолошким раствором, беби се убризгава отровни физиолошки раствор, који јој саговрева кожу све док она не умре. Године 2003, Брендина мајка имала је само 19 година када ју је два пута силовао исти мушкарац и тада је затруднела. Силоватељ јој је платио да абортира. Поред бола и потешкоћа повезаних са абортусом, Бренди се суочава с физичким изазовима као резултатом неуспешне процедуре абортуса са сланим раствором убризганим у материцу њене мајке.
Данас је Бренди активисткиња за живот која ће, како каже, „буквално положити свој живот зарад нерођене деце без оклевања“.
др Имре Тегласи (Dr. Imre Teglasy)
Када је његова мајка била трудна, све је било против ње и њене бебе. Живела је у Будимпешти са супругом, који је био градоначелник после Другог светског рата, а комунисти су га прогласили класним непријатељем. Били су принуђени да оставе град и живе на селу у лошим условима. У том тренутку његова мајка је схватила да је трудна. Под притиском околности, покушала је да сама себи изврши абортус, али њен син је то преживео.
Када је имао 11 година, док је Имре причао рођацима како је открио да је преживео абортус и био је веома тужан јер је тада јасно видео зашто је његов однос са мајком тако компликован. Имре описује тај осећај као „земљотрес у његовом срцу“.
Данас је Имре председник Алфа Алијансе за живот, која је подружница организације Human Life International у Мађарској. Његова сопствена прича о преживљавању абортуса мотивише га да ради за живот у Мађарској.
Кира Хармсворт (Keira Harmsworth)
Десет недеља трудноће и са само 16 година, Челси Хармсворт је одабрала абортус. Иако је абортус био емотиван, лакнуло јој је што не мора да буде мама. Вратила се тинејџерском животу, студирању и забави.
Пролазили су месеци, а она је наставила да доживљава симптоме трудноће. После 5 месеци, Челси је посетила доктора и сазнала да је њена беба још увек жива у материци. Осетила је како беба удара рукама и ногама и знала је да више не може да абортира. Челси се осећала кривом и одлучила је да изнесе трудноћу до краја.
„Брзнула сам у плач, нисам могла да верујем да абортус није успео. Али чим сам држала Киру у наручју у порођајној сали, она ми је истопила срце… Потпуно сам се заљубила у њу. Она ми је донела неописиву радост.”
Кира је рођена са „развојним оштећењем руку“, али је иначе радосна и здрава девојчица, са дивним односом са својом мамом.
Ђијана Џесен (Gianna Jessen)
Ђијана Џесен је била у мајчиној утроби седам месеци када је њена мајка отишла у центар Планираног родитељства, где јој је речено да уради абортус у одмаклој трудноћи. Абортус је покушан сланим раствором.
Ђијана Џесен је остала у физиолошком раствору и рођена је жива у клиници за абортус. Срећом, абортер није био присутан, а Ђијана је с те клиникe послата у болницу.
Дијагностикована јој је церебрална парализа због недостатка кисеоника током поступка абортуса. Али, до четврте године, већ је ходала помоћу протеза за ноге, а данас приликом ходања само мало храмље. Кроз свој активизам у покрету за живот, она је сада глас за оне који немају гласа и нада за оне који немају наде.
“Смрт ме није надвладала… и ја сам тако захвална за то!” каже ђијана Џесен.
Из сведочанстава особа које су преживеле абортус, можемо видети и губитак који је наш свет доживео и зло које је овековечено милионима успешних процедура абортуса.