ПЕСНИК О ПРОПАСТИ
Петар Пајић је певао, у „Србији“:
Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани
Што пијани, што поклани,
Срби леже покрај друма,
Из глава им ниче шума,
А из сваке српске главе
Теку мутне три Мораве.
И још је Пајић певао:
Све су српске оранице
Саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање!
И то траје, и траје, и траје.
КОМУНИСТИЧКИ ПРЕВРАТ ПРОТИВ СРБА
Срби су вековима развијали, више него часно, заставу са четири оцила, окупљајући се под њом ради сведочења да човек није само грумен блата, него икона Божја, саздана ради заједнице са вечним Логосом, Творцем неба и земље.
У том свету, у коме су поштоване три највеће вредности српског народа (о којима пише владика Николај), Бог, Краљ и Дом, памћени су окршаји са спољним непријатељима србске слободе – Турцима и Германима; али, оно што се десило 1941. године, када су окупатори поново упали у нашу земљу, било је много страшније – грађански рат, када су одрођени представници српског народа, у име суманутих визија „скока из царства нужности у царство слободе“, устали да убијају своје, да би остварили револуцију у којој је, на првом месту, требало затрти Бога у човеку.
Јер, револуција, као извртање света наопако, немогућа је док је Бог у средишту битија; а, како рече Достојевски, ако нема Бога, све је дозвољено. Дозвољено је убити најчеститије, и све редом домаћине ликвидирати, тако да народ остане без разумних људи и људи који могу да га поведу на одбрану вере, крста и части.
Трагедија је још већа јер се све то збива пред лицем Светог Саве, српског првопомиритеља, који ће гледати крвопролиће истог народа, али другачијих вера – док једни верују у Христа и крсте се крстом, други ће, под црвеном петокраком, огњем и мачем желети да униште све свето, да би могли да пишу нешто ново, нешто што нико није видео… Уместо Небеске Србије, треба изградити утопију, Нигдину, Недођију, по туђој вољи и за туђ рачун; само у тој утопији биће могуће утопити Србина са његовом вековном историјом и предањем борбе за слободу и правду.
НОВИ КОМУНИСТИ – ЏЕНДЕРИСТИ
Данас, када се у Србији рађа шездесет хиљада људи мање него што их умре, ми, уместо да се вратимо Богу и себи, и даље допуштамо да нас воде сенилни варвари позног квазилиберализма, које је познати канадски мислилац, Џон Ралстон Сол, назвао „Волтерова копилад“. Они, управо они, ратују против природног пола, и тврде да не постоји пол, него само џендер. И они, управо они, хоће да наметну закон о „истополним партнерствима“, да би се он женио њиме и она удавала за њу. А нас, који се не миримо са том врстом логике ( логике? ), гањају по судовима и лепе нам етикете „дискриминатора“.
НЕ МИРИ СЕ СА ЛАЖЈУ
Али, нека се зна: Србин, православни хришћанин ( јер је Српство крилато православним хришћанством ) не мири се са лажју која се, силом безакоња маскираних у закон, намеће. И борба ће се водити, и непристајање се наставља.
Ми морамо бранити породицу, јер је она основа свега што постоји. Ако се сруши породица, срушиће се све.
Нама треба устати против безакоња, јер је старац Пајсије Светогорац рекао – кад појединац греши, грех пада на њега, али кад држава озакони грех и безакоње, његове последице ће осетити сав народ.
Сигуран сам: одбрана природне породице је одбрана Косовског завета. Шта ће нам Косово ако нема природне породице, уточишта сваког човека, а нарочито човека који припада једном породично оријентисаном народу?
КОСОВСКИ ЗАВЕТ ПРОТИВ РОПСТВА
Косовски завет је једно, како би Зоран Мишић рекао (у свом огледу „Шта је то косовско опредељење“) „подземно сунце“, које нас је грејало у вековима таме. „Духовно и песничко опредељење“, „љубав која остаје и када нема више љубавника, лепота која зрачи и када су нестали њени неимари, сан који обасјава јаву и када су у свом пламеном лету изгорели сањари“, вели Мишић. И додаје: „Косовско опредељење је опредељење свих оних који су радије бирали у подвигу смрт, него ли са стидом живот“.
Када данас читамо „Слово о Светом кнезу Лазару“ од патријарха Данила III, написану 1392. или 1393. године, чини нам се као да слушамо покличе који су се 27. марта разлегали на београдским улицама: „Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати“.И питамо се: није ли то увек било једно исто опредељење које нас је нагонило да се боримо за „изгубљену ствар“, да се подижемо на устанак у тренуцима када је цео свет веровао да нам нема спаса? Нисмо ли управо у таквим тренуцима,када је претило да нестанемо, долазили до најпуније потврде свога постојања?“ Тако вели Зоран Мишић, српски књижевни критичар, који је проговорио из дубина нашег народног предања.
Зато, данас и овде, ни корака назад.
А они ( знају они ко су то они ) неће победити. Јер, као што је рекао храбри руски калуђер бољшевицима: „Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос“.
Будимо са Победником.