ОД НИХИЛИЗМА КА ХРИСТУ: КЊИГА „ДОКАЗИ ПРИСУСТВА БОЖИЈЕГ“ МИЛАНА ЦЕРОВИНЕ – 2.ДЕО

Last updated on June 21st, 2022 at 03:52 pm

КАКО СЕ ОСЛОБОДИТИ?

Једна од основних идеја књиге Милана Церовине је  да „управо зато што се не ослободисмо од насиља душевних страсти, јер смо их несвјесно задужили за остварење наших, рационалношћу потиснутих и тако несвјесно тражених-духовних потреба – затекли смо се у таквом доживљајном плићаку какав није познат у досадашњој историји“. Зато је неопходно борити се против страсти као изопачења природних енергија душе – то је једини пут ка истинској слободи.  Јер, човек се не може задовољити ничим осим Смислом Који је Син Божји, и ради Кога смо створени по слици и прилици Господњој. Душа је бездана јама која се не може напунити ничим што је од овога света.

Има ли наде?

Наравно да има.

Човек се мора вратити Богу и себи, да га, како рече Владика Николај, „не покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“. У складу са Дантеовом песничком идејом, људи су црви који су позвани да се преобразе у лептирове. И Мартин Хајдегер је, у предсмртном интервјуу „Шпиглу“, тврдио да нас може спасити само неки Бог. Иако смо, по Елиоту, мудрост изгубили у знању, а знање у информацијама, можемо се вратити одакле смо пошли. Само треба сагледати Премудрост Божју у свету у коме живимо.

ОБНОВА ЛОГОСНОСТИ

Наше време је својим револуционарно – луциферијанским духом устало против логосности творевине, јер су се људи одрекли Творца и Његових заповести. О томе др Здравко Пено пише: „Немогуће је исповедити веру у Бога Логоса без вере у логосе бића. Сходно учењу св. Максима, логоси бића су истоветни са Божијом вољом, а огле­да­ју се „у одр­жа­њу стал­но­сти сва­ке по­је­ди­не вр­сте“. То значи да свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи. Стварајући свет, Бог, дакле, није оставио могућност преласка из врсте у врсту. Бог је, по хришћанском схватању, дао ипо­стас це­ло­куп­ној при­ро­ди ко­ју ви­ди­мо и није је оста­вио да се кре­ће сти­хиј­ски, не­го је „у сва­ку од вр­ста ко­ји је обра­зу­ју по­се­јао ду­хов­не ло­го­се му­дро­сти и на­чи­не бла­го­род­ног по­на­ша­ња, та­ко да би (сва створења), не са­мо не­му­шта, мо­гла да про­по­ве­да­ју ве­ле­гла­сно свог Твор­ца, об­ја­вље­ног ло­го­си­ма ства­ра­ња, не­го да би и чо­век, ру­ко­во­ђен за­ко­ни­ма при­ро­де и на­чи­ни­ма (њи­хо­ве) об­ја­ве, мо­гао ла­ко да на­ђе пут прав­де ко­ји во­ди ка Ње­му“.

Свети Мак­си­м подвлачи да се постојаност бића потврђује и у природним законима, који се огледају „у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте“. Ло­го­се би­ћа, дакле, не тре­ба по­сма­тра­ти ми­мо за­ко­на при­ро­де, јер и јед­ни и дру­ги пред­ста­вља­ју основ­не претпоставке по­сто­ја­ња тва­ри. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, јер се сва бића понашају по инстинкту или урођеном природном закону.

Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју енергију. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије. Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је уствари прекид живота новог бића (абортус). Због тога треба имати на уму учење светог Максима о томе да нас при­род­ни за­ко­ни по­у­ча­ва­ју ко­јој вр­сти при­па­да сва­ко од би­ћа, с циљем да „чо­век на­у­чи да не ме­ња при­род­ни са не­ким дру­гим – не­при­род­ним за­ко­ном“.

Тво­ре­ви­на ло­го­си­ма према којима се управља об­ја­вљу­је сво­га Твор­ца, а при­род­ним за­ко­ни­ма, ко­ји про­жи­ма­ју сва­ко би­ће, усмерава чо­ве­ка у вр­ли­ни. Ис­пу­ње­њем за­ко­на при­ро­де, ко­ји се от­кри­ва­ју у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте, чо­век се вас­пи­та­ва за вр­ли­не. Сва­ка при­ро­да мо­же има­ти са­мо јед­ну при­род­ну енер­ги­ју, те се не мо­же до­зво­ли­ти по­де­ље­ност у де­ло­ва­њу при­ро­де. Деј­ство у су­прот­ном прав­цу од при­род­ног пред­ста­вља грех, јер је по­сре­ди за­о­крет од бо­го­у­ста­но­вље­ног на­чи­на упо­тре­бе енер­ги­је. По­гре­шно усмер­ење при­род­не енер­ги­је или ње­на зло­у­по­тре­ба је­су раз­ло­зи за­што вр­ли­не, иако при­па­да­ју при­ро­ди сло­ве­сних би­ћа, ни­су јед­на­ко при­сут­не и делатне код свих љу­ди.“

Тако каже Здравко Пено.

Отпадање од логосности води ка тријумфу технике, али и ка свеопштем распаду морала. Тако тајна безакоња бива у дејству, све до тријумфа антихриста.

ИСТИНА О ЛОГОСНОСТИ И ЛАЖ ЕВОЛУЦИОНИЗМА

У свему се види логосност. Церовина нам указује и на тајни живот биља, које такође има своју биљну душу ( не бесмртну као човек, али ипак душу којом на свој начин осећа и прима свет ).

Амерички „црни Леонардо“, Џорџ Вашингтон Карвер, открио је тајне многих биљака и њихове користи за човека тражећи њихов унутарњи смисао, разлоге због којих их је Бог саздао. Између осталог, открио је и значај кикирикија. Када су му нудили да за своје откриће добије велики новац, он је то одбио речима:„Богу није пало на памет да нам пошаље рачун за стварање кикирикија, па зашто бих ја онда на томе зарађивао?“ Биљке су кадре да произведу нове елементе и да тле учине вековима плодним.

Један од кључних узрока савременог обезбожења је, сматра Церовина, теорија еволуције, наметана свима и свуда. Она је од почетка била сумњива – не само морално ( свет је подручје пуке борбе за опстанак ), него и научно. Јер, да се еволуција стварно догодила, земља би морала бити пуна прелазних форми, које би требало да имају и особине претка и особине будућег бића. Међутим, таквих трагова нигде нема. Чак и примитивни зглавкари, какви су триболити, имају савршено развијено око, једно од највећих чуда Божјих на свету. Рибе шакоперке, које су, тобож, изумрле јер су прелазни облик између водоземаца и гмизаваца – постоје и данас. Нема прелазних врста. Па зашто су онда западни и источни безбожници толико настојавали на еволуционизму? Зато што им та теорија „гарантује“ свет без Бога, у њиховим грабљивим рукама. Боголики треба да постану мајмунолики да би свет заувек престао да буде дело Господње.

ОД БЕЗОСЕЋАЈНОСТИ ДО ВЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ  

Церовина указује на чињеницу да је живот без емоција, каквим људи данас живе, у ствари својеврсна смрт. Из таквог живота происходи страшно насиље. Човеку је неопходна безазлена чедност као одсуство егоизма и гордости. Зато што је човек, после свега што је учинио себи и свету, постао емоционално мртав, појавио се робот који треба да буде замена за човека.

Ушли смо у епоху вештачке интелигенције. У последњих петнаест година, због роботизације је нестало девет милиона радних места. Чак је и Хенри Кисинџер истакао да би развој вештачке интелигенције могао да уништи човечанство – наиме, каже он, аутоматизација радних процеса била је под људском контролом, а вештачка интелигенција саму себе усавршава. Развој вештачке интелигенције има своје философске претпоставке – од схоластичког свођења лика Божјег у човеку на разум, преко Декартовог cogito ergo sum, до просветитељског става да је човек нека врста машине, о чему је писао Ламетри. Компјутер многи називају „метамашином“, машином свих машина. Мартин Хајдегер је устврдио да наше доба није техничко зато што користи машине него је машинско зато што је техничко. Ако је, по Хајдегеру, техника „начин тумачења природе бивствовања“, ако је та иста техника науку претворила, од  хеуристичке делатности чији је циљ познање узрока и смисла, у пуку слушкињу технике, ако је култом мерљивости, прорачунљивости и предвидљивости стеснила човека, изгледа као да човек више нема простора за човечност.

Питање штаства, као основно питање људске мисли, потиснуто је питањем како. Природа је математизована, а онда технизована. Да ли је стварност у којој живимо била једина могућа или је она плод извесног координатног система аксиолошких претпоставки? Наш философ Милан Брдар каже да су „у мери у којој унапред организују искуство, аксиоми и појмови теорије одговорни за конструкцију објеката“. Прешли смо пут од човека као пастира битија до човека као пљачкаша свега постојећег. Јер, опет по Брдару, „циљ модерне науке је знање прорачунљивих сила и материјалних средстава, или природно – нужних односа који се морају „слушати“ да би могла да се начини планирана ствар./…/Човек творац супротставља се Богу творцу, детронизује га и његову творевину троши као сировину у изградњи новог света“. Од механичког часовника до вештачке интелигенције борба човека против Бога траје, а корача се корацима од седам миља.

НА СТАЗУ ХРИСТОВУ

Пут је један, сматра Церовина – пут повратка у Цркву и на стазу Христову. Читав други део књиге је препун доказа силе Божје и њеног дејства у овом свету. Такође, у њему се налазе и упозорења на свет палих и одбачених духова, који човека могу да упропасте наводећи га на грехе који постају страсти. Пут савременог човека без Бога је пут самоубиства. Церовина каже:

Оно што већ допире из свих врста порука, са свих медија, директније или посредније – јесте да се живот (нарочито младих) треба иживјети пуном снагом, у складу са оном већ „легендарном“ поруком глумца Џемса Дина: „Живи млад и умри млад – да будеш лијеп леш!“ У некој анкети, у Америци, већина упитаних се изјаснила да би жељела да живот заврши нагло; у саобраћајној несрећи, и сл.- да не дочека природни крај могућности својих задовољстава за која су се свим бићем везали као пијавице… И исисавају их до задње капи могућности… И коначне душевне испражњености кад остаје као једина нада; „нешто што још нисмо пробали“. И то у року док не одјекне онај „гонг“ који нас је све вријеме држао у напетости својом пријетњом! „јер сви смо само конгломерати меса и сокова који завршавају у маси смрдљиве трулежи..“ то је потпуно оживотворени атеизам као остварена највећа жеља злих духова.

Богочовек је основао Цркву као пут спасења. И Церовина нам јасно каже: „Црква и јесте пут спасења“. Али како? Да ли само спољашњим методама? Наравно да не.

КАКВА НАМ ЈЕ ЦРКВА ПОТРЕБНА?

Церовина је јасан:

„Није све пропало, кад пропало све је“… И Св. Пророк Илија је мислио да су задњи дани Израиља: „Господе, пророке твоје побише и жртвенике твоје раскопаше, и ја остадох једини и траже живот мој.“ Добио је одговор: „Оставих себи 7.000 људи који не приклонше кољена Ваалу“. Хитлер је имао све објективне разлоге да мисли да ће се прошетати кроз „Совјетски савез“, али то није била воља Божија. Једино на то Хитлер није рачунао! И код нас, овдје, још добар дио људи није изгубио душу. Искусни и мудри Драгош Калајић је видио у Р. Српској много моралних,  вриједних и даровитих  људи, који се у том „избору кадрова“ нису баш у завидном проценту нашли на одговорнијим пословима. Ипак, ваља и поново рећи, не може се ништа очекивати од неког политичког рјешења проблема, нити неког хитног рјешења. Потребна је дугорочнија борба за душевно морално прочишћење, рад са сваким дјететом са сваким човјеком који се придружује том опредјељењу, а то може да уради само Црква!

…Али Црква која суштински наликује Првој Цркви… Црква која своју дјелатност не завршава обредима, већ тим почиње! Јер ако је неко у свештеној одежди и служи све обреде, тиме уопште није доказао своју вјеру, може бити и прави безбожник. Доказује се само кроз своја дјела љубави која чини, не очекујући на награду ни признање, већ у име Христа кога љуби, и за браћу с којом саосјећа! „Јер, вјера без дјела је мртва“  вели Свети Апостол Јаков.

Што се тиче материјалних услова, несумњиво је сигурно, да ће бити бољи при правом раду Цркве, већ у ситуацији кад  се свештенослужитељ понаша као најамник који мисли само на зараду и „одрађује посао“..! Није ли Господ изрекао све ове ријечи Анђелу Цркве у Ефесу:„Знам дјела твоја, и труд твој, и трпљење твоје, и да не можеш да подносиш зле, и провјерио си оне који говоре за себе да су апостоли, а нису , и нашао си да су лажни. И трпљење имаш, и намучио си се за Име моје, и ниси сустао. Али ми је криво на тебе , што си ону прву љубав твоју оставио. Сјети се, дакле, откуд си пао, и покај се, и она прва дјела чини; ако ли не, доћи ћу  ти ускоро и уклонићу свијећњак твој с мјеста његова- ако се не покајеш.“(Откривење 2,2-5). Ни дјела, ни трпљења, ни ревност  у исправности понашања и служења, ни неуморност -не могу да спасе Цркву у Ефесу,  јер је ону  „прву љубав оставила” ( „Покај се и она прва дјела чини” -дјела љубави.) Шта може очекивати она Црква која нема ништа ни од  оних набројаних добрих особина Цркве ју Ефесу, а још мање дјела љубави?!

Дакле, Црква се мора вратити себи. А то значи, у нас, Светом Сави, о чијој номоканонској делатности др Миодраг Петровић пише: „Посебну пажњу побуђује разноврсност прописа који до танчина задиру у социјална питања човека од рођења и пре, тј. од зачећа па до смрти. Сложеност ових питања је заступљена нарочито у оквирима породичног права, али и у обавезама друштва према појединцу. Породица се све чешће штити законом и поставља, за разлику од римског права, на чвршће правне темеље. Истовремено се испољава висока свест о значају узајамних социјалних обавеза родитеља и деце, о сложеној улози мајке, о статусу супруге. Удовицама је посвећена изузетна пажња; о бризи према њима говори се првенствено у канонима, који само потврђују, односно надовезују се на богату традицију – да оне „треба у цркви да се хране и да им се указује свако старање”. Подједнако се бринуло и о сиромашним девојкама. У тесној сарадњи са носиоцима грађанских власти Црква се старала о оснивању „часних домова”: старачких, сиротињских, за болеснике, за незбринуту децу, за људе са стране и др. Ови домови су имали своје административно и управно особље; покретну и непокретну имовину, која се стицала и путем завештаја. Пословање у тим институцијама милосрђа одвијало се под општим надзором епископа, чији је задатак био, између осталог, да „заступају сиромашне, теше ожалошћене, бране оне којима се чини насиље”. Као угрожени помињу се и људи са телесним манама: слепи, глуви, неми, хроми и други“.

Милан Церовина се нада у повратак таквој Цркви, милосрдној Мајци свих људи и нашег светосавског и светолазаревског рода.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Данте је силазио у пакао и пео се до раја, а свако певање његове „Божанствене комедије“ завршава се позивањем на љубав која покреће сунце и све звезде. Милан Церовина је, својим истраживањем, настојао да прође кроз пакао савременог света без Бога, али и да укаже на рајске путеве којих још има, мада су све више планинске стазице. Апсурд безбожја или апсурд вере: то је питање, каже нам Церовина! Хоћемо ли веровати у бесмисао смрти или ћемо веровати у, земном разуму неприхватљиви, искон који нам је дат у Христовом устајању из гроба? Јасно је у шта ћемо веровати ако знамо да љубав покреће сунце и све звезде.

Отац Серафим Роуз у огледу о савременој философији апсурда каже: „И овде, на извору апсурда, налазимо једино средство против њега: морамо поново постати хришћани. Ками је био сасвим у праву кад је тврдио да се „мора бирати између чуда и апсурда”. У том смислу и хришћанство и апсурд се у подједнакој мери супротстављају рационализму и хуманизму, који стварност ограничавају на оно што је доступно људском разуму. У самој ствари, треба бирати између чудесног, хришћанског погледа на свет, који у свом средишту има Бога и води вечноме Царству Небескоме, и апсурдног, сатанистичког погледа на свет, који је саздан око сопствене пале личности и који води право у пакао, како у овом, тако и у будућем животу. Морамо поново постати хришћани. Сасвим је бескорисно (више од тога – апсурдно!) говорити о било каквим друштвеним реформама, о промени историјског пута, о надилажењу века апсурда, ако Христа немамо у срцу; ако, пак, имамо Христа, све остало је другостепено. Могуће је да ће после века апсурда наступити неки нови век; али је вероватније од свега – и хришћани морају да буду спремни за то – да такав век неће наступити, и да ће наше столеће, у ствари, бита последње. И тада ће, можда, као потоње и одлучно сведочанство о томе столећу хришћани дати своје сведочанство и то мученичком крвљу. Али то је разлог за радовање, а не за очајање. Јер хришћанин не полаже наде у овај свет и земаљска царства; његова нада је за њих сасвим апсурдна. Његова је нада – Царство Божије, које није од овога света.“

Том надом нас је орадостио и Милан Церовина. Хвала му због тога и од Бога награда.

КРАЈ

ОД НИХИЛИЗМА КА ХРИСТУ: КЊИГА „ДОКАЗИ ПРИСУСТВА БОЖИЈЕГ“ МИЛАНА ЦЕРОВИНЕ – 1.ДЕО