Last updated on June 21st, 2022 at 03:53 pm
НОВА ХРИШЋАНСКА АПОЛОГЕТИКА
Двотомник Милана Церовине „Дoкази присуства Божијег“ (Филип Вишњић, Београд 2022.) бави се нихилизмом савремене епохе и човеком у свету без Бога. Она је дело широког захвата која настоји да покаже како смо се нашли овде где смо сада и како да наставимо ако желимо спасење. На преко осамсто страна текста, користећи богословску, философску, научну и књижевну аргументацију, Церовина настоји да, после осамнаест година рада и великог животног искуства, покаже и докаже да немамо другог пута осим пута ка Христу Који је Бог и Човек, наш Брат. Овај подвиг ауторов се исплатио: добили смо дело које сведочи и спаја векове у целину Смисла. Воља за Смислом, тако ретка код савремених интелектуалаца, Церовину је повела путевима којима мало ко иде. Људи су се умом олењили, дух су угасили, и више не верују да је могуће наћи циљ. Аутор књиге, попут ранохришћанског апологете Тертулијана, живи у доба слома свих вредности, али се не плаши, управо онако као Уисманс у свом роману „Насупрот“ описује човека који је рекао да је душа по природи хришћанка:„Он, одиста, беше живео у узбуркано време које су потресали страшни метежи, под Каракалим, под Макрином, под оним чудноватим архижрецом из Емеса, Хелиогабалом, и мирно је припремао своје проповеди, своје догматске списе, расправе, беседе, док се Римско царство љуљало из темеља, док су азијатска махнитања, док су гадости текле потоцима; он је са највећом хладнокрвношћу препоручиваo телесно уздржање, умереност у јелу, скромност у одевању, док је Хелиогабал, корачајући по сребрном праху и песку од злата, са главом овенчаним дијадемом, у одећи прошараној драгуљима, радио женске ручне радове међу својим евнусима, захтевајући да га зову царицом”…
Остати трезвен у доба свих вредности – ето циља ка коме се може и мора предано тежити. Пошто живимо у доба обнове паганизма, онда није нимало случајно што је аутор ове књиге кренуо путем ранохришћанске апологетике – по речима Светог Јустина Философа, оно што је добро код пагана, својина је нас хришћана. Јер они су трагали за Логосом Који се нама открио као Богочовек. Зато је Церовина читао и психологе и књижевнике и научнике и философе – ко год је видео да човек не може остати у свом затеченом стању, него мора кренути ка препороду и преображају, тај му је постао савезник.
НИХИЛИЗАМ УРБАНИТЕТА
Церовина се помно бави рушењем традиционалних вредности у свету без Бога. Једна од пројава нихилизма друге половине 20. века је и „нова осећајност“ у уметности, пре свега у позоришту, којом је амерички Living Theatre себи дозволио сексуални чин пред публиком у потрази за животношћу која је давно нестала.
Осећање ништавила пружило се, као сенка, над Западом, али и над Истоком. Сеоба у градове у социјализму значила је самоћу и бежање од човештва какви нису били виђени до тада. Људи су, животом у граду, губили првобитну непосредност, и тонули у море отуђења. Заборављена је мудрост енглеског песника Елиота да је ближње могуће осећати живима само ако саосећамо са њима. Урбани човек постао је Џојсов господин Блум, чија празнина је инвентарисана у роману „Уликс“.
То је, поготово на нашем простору, био огроман животни шок. Још педесетих година 20. века многи Срби су живели у кућицама покривеним шиндром и спавали на патосу. Куповали су само со, шећер и гас. Све остало су сами правили. И били су срећни. По Церовини, на Бога су се стално обазирали. Наравно, било је и зла – кућних тирана, врачара и гатара. Али, човек је, суштински, био срећан. И то је, између осталог, изражавао певањем. Певање је доказ да је нашим првобитницима владало осећање, а не разум. Народна теологија је, као и етика, била искуствена:„Зло рађење – готово суђење“. Зло се враћа ономе ко га твори.
РАТ ПРОТИВ ЧЕДНОСТИ
Једна од темељних вредности старог друштва била је чедност, сматра Церовина. Није случајно Фауст, када се предао ђаволу, ударио на чедну Грету, да би је поседовао као објекат своје пожуде. Одисеј, архетип првотности, је лутао да би се вратио Пенелопи и Телемаху – породичној чедности и целомудрију. Такав човек је целовит јер је знао због чега живи. И на одисејвским врлинама је био саздан свет који се касније срушио. Тако је једно истраживање Луиса Термана из 1938. године показало да је преко 50% мушкараца и 87% жена рођених пре 1890. године улазило у брак невино. Данас? О томе је залуд говорити.
А онда се улетело у доба пансексуализма. Наступило је време механизације душевности и еротизације живота. Кренуло се, крог сенилну оргијастичност постхришћанског доба, у потрагу за новом аутентичношћу, разореном због урбанизације и тријумфа технике. Хипи покрет је био један такав подухват који је, сматра Церовина, значио само „колективизацију отуђеника“. У доба превласти чулности и потребе за тренутним задовољством, међу људима се појавио амбис онтолошке глади. Последице су јасне: младић који користи своју старију љубавницу с циљем да она финансира његове проводе на крају добија неуклониву неурозу која се не лечи психоанализом.
Уосталом, фројдизам, на коме се револуција темељила, није био ништа друго до преупрошћавање стварности. Јунг је уочио колико је то преупрошћавање штетно за разумевање виших облика културе: за Фројда је Гетеова песма била пуки израз његових сложених односа према мајци, а лик Фрање Асишког само случај потиснуте сексуалности. Јунг се са правом питао:„Где остају лепота, величина, светост?“
А иза свега је био апсурд.
ОТКРОВЕЊЕ АПСУРДА
Позната драма „Чекајући Годоа“ Семјуела Бекета показала је људе неспособне да вреднују сопствене чинове јер су лишени осећања значења. Нема излаза јер су сви поступци подједнако вредни – безвредни. Пишући о Бекетовом делу, отац Серафим Роуз је забележио:„Јунак апсурдистичке уметности је заточен у себе самога као у тамницу, откинут од других људи, неспособан за људска осећања и односе: у њему нема љубави, у њему су само мржња, насиље, ужас и чамотиња, зато што је он, оставши без Бога, остао и без онога што је човечанско у њему – без лика Божијег. И откривење које он чека, које има да га избави од апсурда, никако не може да буде хришћанско: једино у чему се сви проповедници апсурда слажу јесте безусловно одбијање хришћанског одговора. Они су кадри да приме само ово „откривење”. Један од ликова Бекетовог комада говори о богосличном Годоу: „Страшно је занимљиво дознати шта ће нам он то предложити. А тада ћемо већ решити хоћемо ли се сложити или нећемо”. Ако у хришћанству, у коме све проверава Христом, стара личност са својом самовољом мора бити уништена да би се родила нова, верна Христу и Његовој вољи, то се космос „Годоа” сав врти око старе личности, па се чак и долазеће божанство представља као некакав трговачки путник који настоји да своју робу „ували” размаженом самозаљубљеном купцу. Они, који сада „чекају Годоа” – а дотични је, можда, исто што и антихрист – се надају да ће им он умирити савест и самопоклонству вратити укус и смисао: другим речима, да ће он најзад укинути Богом постављене забране и коначно доказати неоснованост истих.“
Церовина у својој књизи указује на књигу Манфреда Остена, „Покрадено памћење“, у којој се говори о убрзању историје лишене смисла. Остен цитира Гетеа који је, још у своје доба, уочио да је све постало „велоцифарски“, и потонуло у море брзине која се више ничим не може зауставити.
Путева ка излазу има, али данашњи човек их одбија: Солжењицин је јасно рекао да се можемо преобразити свесном и добровољном жртвом јер је доба у коме живимо само „смртна заблуда разума“.
СВЕОПШТА ЧАМОТИЊА
Свет је, наравно, увек имао своју чамотињу, последицу палости и отпалости из руке Божије. О томе је, у сонетима, певао и Шекспир:
„Вапијем за смрћу јер ме смори јад;
Што видим праву заслужност у беди,
И бедну ништавност у раскоши сад,
И преварену верност како бледи,
И част указану недостојном ње,
Проблудничено девичанство дивно,
И осрамоћено савршено све.
Моћ од немоћних порушену кивно;
Влашћу ућутканог оног који зна,
Лудост што има надзор над вештином,
Добро заробљено и у служби зла.
И сву искреност звану глупим чином.
Умро бих одмах сморен од тих зала,
Када ми љубав још не би остала.“
Међутим, данас је све дошло до крајње црте.
Церовина веома успешно користи књижевна дела да би показао докле смо стигли. Тако анализира неколико савремених англосаксоних драма, у којима је све огољено. У драми „Под плавим небом“ Дејвида Елдриџа три пара се виђају покушавајући да досегну љубав, али им то не полази за руком. При сталној претњи празнине и ништавила, све што покрива ту празнину једнако је вредно. Они жуде само да постоје. У драми „Уста на уста“, прожетој нихилистичком пансексуалношћу, Кевин Елиот приказује два хомосексуалца који схватају сву своју узалудност претворени у „конгломерате меса и сокова“, који ће завршити „у маси смрдљиве трулежи“. У делу „Цензор“ Ентонија Нилсона извесна госпођа Фонтејн заводи цензора да би он допустио емитовање хард кор порнографског филма; она је касније нестала у некаквој крвавој оргији. У „Очишћенима“ Саре Кејн наступа потпуно лудило самоуништења.
СЕКСУАЛНОСТ НА ПУТУ КА СЛОМУ
Сексуалност, уместо израза љубави двоје које Господ сједињује брачном заједницом и отвара им пут ка деци, што су, по речи Светог Григорија Нисијског, иконе васкрсења. Церовина каже:
„Колико елемент вриједности (у дубокој вези са моралном функцијом) не губи свој утицај и надмоћ и над партнерима сексуалног чина, показује и Цензорова анализа филма госпођице Фонтејн:„Агресија се појављује у моменту кад се пар приближава првој издаји. То отрјежњење доводи до анималнијег, страснијег и полно карактеристичнијег експериментисања. Док неповјерење ојачава сексуалну страну везе, духовни елемент еродира, те секс остаје једина веза међу љубавницима. Као резултат тога долази се до подручја деперсонализације. Секс се интензивира, постаје сировији, уврједљивији, фетишистичкији, секс постаје припрема за раскид“.
Овај примјер агресије у сексуалном чину, управо обезличавањем партнера, произвео је и онај упечатљиви агон у Бертолучијевом филму „Посљедњи танго у Паризу”: Ријеч је о младој особи која очекује посебне доживљајне вриједности у том сусрету – и заводнику без емоција и без осјећаја за вриједности, управо по укусу др. Сола Гордона и г-ђице Фонтејн. Резултат нам је већ познат:Његов суновраћени дух тражи своје задовољење, и он га тјера у перверзију, као својеврсно рушилачко дејство; посебно задовољство у чину одступања од природне законитости! Као да се свети њеној душевној љепоти, љупком заносу и спонтаној животној радости – убједљивом свједочењу о његовој пуној душевној помрачености. Својим грубим одбацивањем природног чина, несвјесно придаје себи осјећај надмоћи, с нездравом радошћу у разбијању тог „огледала” у ком је, у тренутку, видио слику сопственог ништавила…
Све цивилизације пред пропаст доживљавају исто. Церовина каже:
Тамо гдје би требало признати немоћ и запитати се о свом душевном стању, она се „спашава” призивом рационалистичке максиме „развоја свијета”, мисаоно предпостављеног процеса који сугерише сталан напредак (прогрес), захваљујући етапним остварењима задатих „програма” – са сада актуелним задацима; потпуног „ослобођења секса” (од свих запрека и табуа, како су знали говорити) , што ће резултирати у „свијет без кривице и срама”, свијет с ону страну познатих вриједности. Занимљиво је да су се за такав свијет борили „људи које сада зовемо перверзним и девијантним – жртве овог рата – добри људи које смо прозвали криминалцима”… („Биће схваћени и признати као визионари”!) Прибјегава, такође, својеврсној агресивности, рефлексом одбране од очигледности чињеница – тирадом визија о напретку, о неком срећном стању, а заправо само умишљању неког кретања из неподношљиве стāзе душевне испражњености. Све познате људске слабости које су и довеле до „ужасне људске несреће, неке врсте проклетства без прибјежишта“ ( А. Жид) – она одлучно (без икаквог основа) претвара у предности! Од истих идеја „пуне слободе”- живљења, боловали су и хедонисти античког времена. Оснивали су своја насеља, читаве градове -„полисе”-државе, у Сјеверној Африци. Завршили су у баханаличном безизлазу и масовним самоубиствима. Ниједан од тих полиса није се одржао, вјероватно не даље, од животног вијека прве или друге генерације. Иста искуства и исту завршницу доживјели су и грађани Рима, у годинама пред пад… што су потврдили и други народи који су, на крају, практиковали тај живот „без будућности”. Заиста, тај „дух пада”, није тек метафора за неке процесе до чијих резултата не можемо досегнути – он је евидентно негативно усмјерење људског духа који више нема никаквог дотицаја са природним функционисањем душевног!
КРАЈ У СЛЕДЕЋЕМ НАСТАВКУ