О ПИСЦУ
Родио се овај велики човек 11. новембра 1821. године, а живео је свега шест деценија. Иза себе је оставио моћно дело, пуно Христа и људских душа у потрази за Христом. После два столећа од његовог уласка у овај свет остаје нам само да се дивимо његовим увидима у обличје долазећих ствари и појава, да појмимо зашто је он човека сматрао бојним пољем између Бога и ђавола, и да видимо коме припада наше срце.
Морална идеја која цементира друштво, сматрао је Достојевски, увек потиче „из убеђења да је човек вечан, да он није обична земаљска животиња… Та убеђења увек и свугде су формирала религију“.
А религија је била и остала основа живота.
Човек си, ниси животиња; ти си, у ствари, ЧЕЛО–ВЕК, биће челом окренуто вечности, каже сваком од нас Фјодор Михајлович.
Ко се одрекне човештва и потоне у анимализам, и себи и свету спрема пропаст.
ШТА ЈЕ ВИДЕО ВЕЛИКИ ПИСАЦ
Варвара Тимофејева, сарадница Достојевског, сећала се тренутака у којима је велики писац прозирао дубину пропасти света која се, у оно време, надвијала над човечанством, а пре свега над Европом (превео Александар Мирковић):
„Тако је једног дана, сећам се, док је радио, рекаo:
– Они тамо пишу о нашем народу: „диваљ је и непросвећен… ни близу европском…“ Да, наш народ је свȇт у поређењу са тамошњим! Наш народ никада није дошао до таквог цинизма, као у Италији, на пример. У Риму, у Напуљу, мени су на улицама предлагали такве гнусобе – младићи, скоро деца… Одвратне, противприродне пороке – отворено, пред свима и то никога није узнемирило. А нека покушају тако нешто да учине код нас! Цео народ би скочио, осудио зато што је за наш народ то смртни грех, а тамо је, ето – обичај, једноставно навика – и ништа више. И сад, ту „цивилизацију“ хоће да пресаде у наш народ. Да, никад се са тим нећу сагласити! До последњег дана ћу се борити са њима – нећу одступити.
– Али не желе они баш ту цивилизацију да нам пренесу, Фјодоре Михаиловичу! – додала сам, сећам се, нисам издржала.
– Да, управо ту, баш ту! – са огорчењем је продужио. – Зато што никакве друге и нема. Тако је било увек и свуда. И тако ће бити и код нас ако почну вештачки да нам пресађују Европу. И Рим је страдао зато што је почео да пресађује Грчку у себе… То пресађивање увек је почињало ропским подражавањем раскоши, моде, разних тамо наука и уметности, а завршавало се содомским грехом и свеопштим бешчашћем…
– А како онда народи да живе? Да саграде кинески зид?
Фјодор Михајлович ме је испод ока суморно погледао, и одсечно рекао:
– Ништа ви не разумете! – и тог дана више није хтео са мном да разговара. Но, прошао је још један дан и ми смо остали сами, и поново ми је поверио своје мисли. Он је, очигледно, патио због своје духовне усамљености. Нису га схватали, погрешно су га тумачили, и тражећи утеху, није сумњао у моју саосећајност и разумевање, шта год да каже. А мени је, временом, било све теже и теже да саосећам, па чак и да разумем његове мисли. И, понекад ми је био потребан велики напор да задржим невољни осмех као одговор на његова „прорицања“…
Са стидом се сећам, како ми је „дивљачки“ изгледао, када је једном, читајући коректуру свог чланка о Пруској, о Бизмарку и папи – изненада проговорио тоном… оним тоном којем су се тако злобно, али и тако оштроумно, подсмевали мени познати „либерали“…
– Они и не наслућују да ће ускоро доћи крај свему… свим њиховим „прогресима“ и брбљањима! Они не виде да се антихрист већ родио… и долази! – Изговорио је то таквим гласом и изразом лица, као да ми обзнањује страшну и велику тајну, а онда ме брзо погледао и строго упитао:
– Да ли ми верујете или не верујте? Ја вас питам, одговарајте! Верујете или не?
– Верујем вам, Фјодоре Михајловичу, али мислим да сте у заносу и зато несвесно преувеличавате.
Он је ударио руком по столу тако да сам се тргла, и, подигавши глас, повикао, као мула са минарета:
– Долази нам антихрист! Долази! И крај света је близу – ближе него што мислите!
Тада ми је то изгледало као „бунцање“, халуцинација епилептичара… „Манија једне идеје… марот… (опсесија, мономанија од франц. Marotte)“ – као да сам чула одјек нечијих речи… Но, како поверовати у крај света и долазак антихриста када тек почињеш да мислиш и живиш, и када видиш пред собом неисцрпни рудник разнородног знања, када се будућност – Бог зна зашто! – представља као некакав лучезарни пут ка сунцу.
И седела сам преко пута њега, са ружним, ироничним осмехом… А може бити, – ко зна! – може бити да му се баш те ноћи јавио „Сан смешног човека“ или поема „Велики инквизитор!“…“
Није веровала Достојевсковљева сарадница да се мрачне визије могу испунити. Касније је схватила, и кајала се што није веровала великом писцу. А ми данас, кад европски судови штите порнографију и содомизацију негда хришћанског континента, и нама све то намећу, знамо: баш ТУ цивилизацију су нам донели, како је писац „Злочина и казне“ видео. Много унапред.
СВЕТУ КОЈИ ЈЕ ВИДЕО ДОСТОЈЕВСКИ
Тако је, дакле, Фјодор Михајлович у 19. веку знао да антихрист долази. И ми га, ето, данас и овде, видимо. Јасно и све јасније. Прошло је два века од рођења и четрнаест деценија од смрти Фјодора Михајловича Достојевског, а све његове визије су се оствариле: кристални дворац је ту, Велики Инквизитор уређује светом и спрема се на обрачун са Христом, микроб зла из Раскољнковљевог сна влада светом. И тако се, опет и опет, показује – ако писац није визионар, он није велики писац.
Наш преводилац и библиограф Добрило Аранитовић превео је текст руског мислиоца Владислава Бачињина о врлом новом свету коронократије, у коме нас он подсећа на Раскољниковљев сан о бацилима који, продирући из Азије у Европу, руше наш свет на страшан и сасвим неочекиван начин:
„Ми, читаоци 21. века, који такорећи живимо унутар Раскољниковог кошмара, запањени смо скоро буквалним поклапањем стравичне списатељске маште с оним што се дешава у нашем садашњем животу. Слике реалности, једна чудноватија од друге, бацају у депресију и ум малограђанина и мисао интелектуалца. Понекад пожелим да уштинем сам себе и запитам се: „Да ли је то бунило или јава?“ Милијарде потпуно разумних људи затворених услед ковид-пандемије у проблематичне лавиринте не престају да постављају себи она иста „проклета питања“: „Шта се с нама дешава?“, „Ко је крив?“ и „Шта да се ради?“
Један од разлога сталних прекида у раду разума и ума корени се у томе што се у роману Достојевског и данашњој драматичној колизији светске историје не одиграва обична епидемија. Иза прозора својих станишта ми посматрамо не почетак неког глобалног биолошког рата свих против свих, већ нешто ђаволско по својој суштини, замисли, оријентацији и рушилачкој сили која убија не само људска тела већ и душе стварајући од једног дела становника Земље некакве са свим сагласне „повртаре“ а од других – на све спремне зверољуде.
Ове трихине о којима пише Достојевски нису само биолошки већ и духовно-социјални вируси. Они претварају заражене људе у опседнуте пошто нису само микроорганизми већ зли дуси који поседују ум и вољу. /…/
Пало нам је у део да будемо савременици, сазрцатељи и непосредни учесници ширења још једног типа планетарне демонске реалности коју смо прозвали пандемија. Данас је њеним „трихинама“, названим коронавирусима, засићен ваздух. И нехотице ми пада на памет Пастернак: „А данас и ваздух мирише на смрт.“/…/ Пандемија с њеним биолошким вирусима и идеолошким „трихинама“ није неки дифузни облак који спонтано плива над планетом. Она је – функционална структура изузетно негативне усмерености коју опслужује мноштво социјалних институција. Њу треба сврстати у ред демонских структура (термин Паула Тилиха).
У том свом својству она је – изузетно деструктивни инструмент глобалног насртаја светског зла, „мрачних сила васељенских“ (Рим. 8, 38) на човека и човечанство, на земаљску цивилизацију и културу.“[1]
То је долазак антихриста, који је Достојевски видео, а у који његова сарадница није могла да верује.
ОД ЛИЧНОСТИ ДО МАСКЕ
Данашњи човек се нашао у тешком ропству јер је уместо лика Божјег у себи и лица-образа изабрао маску-личину слагања са антихристовским прогресом, „напретком“ ка смрти и ништавилу. Човеков избор је увек следећи: лик и лице или личина (маска). О суштини ових метаморфоза писао је отац Павле Флоренски: „У мери у којој грех овладава личношћу, и лице престаје да буде прозор из којег сија светлост Божија, лице се отцепљује од личности, од њеног стваралачког начела, губи живот и кочи се у виду маске страсти која је то лице обузела. Достојевски је добро приметио маску код Ставрогина, камену маску уместо лица – такав је један од степена овог распадања личности… Када је, по апостолу, ‘савест сажежена’, и ништа, ниједан зрак од Лика Божијег не долази до видљиве површине личности, ми не знамо није ли већ дошло до суда Божијег и није ли Онај Који је дао залог богоподобности одузео Свој лик.“
Коронократија је била само повод да на своја лица, претворена у личине, ставимо маске, симболе наше греховне окамењености.
ПУТ КА ИЗЛАЗУ
Пут нам је један – повратак Богу и себи, по савету Достојевског: „Све тајне личности, оно, како довести себе до савршенства, дате су православљем“, сведочио је писац „Браће Карамазова“. „Лично самоусавршавање – говорио је он – јесте не само почетак свега, него и продужетак свега и завршетак свега“. И као што рече један руски свештеник, хладној и зверској стихији нашег доба, ми, хришћани „последњег времена“, треба да ставимо насупрот „живи живот“ (према изразу Достојевског), то јест, живо, духовно јединство личности, јединство духа у савезу мира (Еф. 4, 3). Управо сада треба објавити целом свету исти такав „живи живот“, какав су имали први хришћани у којима је, како нам каже реч Божија, било једно срце и једна душа (Д. ап. 4, 32). О свим променама набоље у свету одлучује Божија мањина. Ако нам пође за руком да створимо живу мањину истински хришћанску по духу, тада у свету не може а да не дође до одређене промене.
Покајмо се пред Христом, од Кога Достојевски, по сопственом исказу, није знао никог дубљег, лепшег и дражег. И биће излаза. А и сам Фјодор Михајлович би се, и за свој двестоти рођендан, радовао мноштву покајника, његове браће у Христу, Кога је Свети Јустин Ћелијски звао Богом словенских очајника. Оним Богом Који наше очајање претвара у наду.
[1] Bačinjin, Vladislav: Život nalik na bunilo ili Vrli novi svet pandemije. Preveo Dobrilo Aranitović. – Hereticus, Beograd, 19/2021, 1-2, 21-222.