Живот нас једе. Живимо брзо, с много циљева, много изазова, много стварних или створених потреба, с много обавеза и много планова.
Дан пролети, ноћ брзо падне и понекад схватимо да нисмо нашли времена да се помолимо или одемо на литургију, или да се побринемо за некога ко је сам, или да одемо на предавање које организује црква, или на представљање књиге коју је написала особа која вам је толико помогла.
Много смо заузети, немамо довољно времена. Али оно на шта трошимо време није живот. Живот је „оно друго“ за шта немамо времена.
Живот је позвати родитеље, посетити пријатеља у болници, помоћи сестри тако што ћеш јој учинити неку услугу, започети дан на литургији или тренутком молитве пред кућним олтаром. То је живот, а остало је губљење живота. Разуме се, морамо ићи на посао и радити, али дан има више сати, а на нама је да их добро искористимо.
Живот без времена за љубав није живот.
Пост, молитва и милостиња. Погледајмо да ли нам пост од сувишних ствари може помоћи да дајемо милостињу онима око нас и да се молимо.
Погледајмо колико нам времена краду свет, ђаво и тело.
Истина је да не можемо увек да радимо све што треба или што желимо, али Бога можемо укључити у свој распоред баш као што укључујемо храну или туширање. А сваки дан можемо да учинимо једну ствар за љубав: посету, позив, пратњу или помоћ.
Да ли да будемо као Марта или као Марија. Још увек не можемо да се одлучимо шта је боље.
Пролазе дани пуни ствари и занимања и пролазе, заправо, празни, шупљи. И месеци и године… И на крају, у љубави ће нас Господ одмерити. Мораћемо да покажемо руке, а оне ће можда бити сасвим празне.