После више од четири месеца Србија је добила нову, али де факто прелазну владу. Пре него што смо сазнали мандатара и састав владе, обавештени смо о скраћеној дужини њеног трајања. У низу сектора то заправо значи да је читава ова година изгубљена и да планиране промене и политике нису могле да се спроведу. А пошто се председнички, парламентарни и локални избори за Београд очекују у пролеће 2022, то заправо значи да ће влада малтене од почетка бити у политичикој кампањи, усмерена на припрему и освајање нових избора. Гледано из те перспективе, заиста није јасно да ли има смисла озбиљно пропитивати овакав састав и могуће политике.
Но покушајмо ипак да видимо како се ова влада односи према питању породице. Питање породице, и нателитета, вероватно је најважније питање за опстанак српског народа и државе Србије. Са просечном годином старости која је прешла 43 године и са сталним опадањем наталитета, поставља се питање да ли ми уопште имамо снаге да изађемо из опадајуће спирале која води ка старењу становништва, а тиме и све мањем броју беба. То што слична мука мори и све наше комшије и све народе Европе, није нам нека утеха. Ако ми не успемо да ово питање решимо, имиграција из арапских и афричких земаља биће кад тад одговор који ће нам и Брисел и домаћи усрећитељи понудити.
Прва добра вест је одлазак Славице Ђукић-Дејановић са места министра задуженог за наталитет. Још једном морам да истакнем да је стратегија коју је донела скандалозна, идеолошки и вредносно погрешна, неефикасна и да је заправо највећа превара то што је једна екипа људи за вероватно добре новце преписала своју стратегију из 2008. и допунила је до неких 30% текста те то поново продала јавности као неку наводно иновирану стртатегију. То је онај документ у коме се на две стране говори о условима за побољшање абортуса као делу стратегије подизања наталитета…
Друга добра вест је што се одустало од увођења министарства за родну равноправност. Да се подсетимо, Устав Републике Србије не познаје категорију рода, већ категорију пола и ова државе је већ донела закон о равноправности полова. Категорија рода је неокомунистичка, помодна, идеолошка измишљотина тако да би креирање министарства са таквим називом био поприличан противзаконити скандал.
Трећа добра вест је што је спречено да Бранкица Јанковић заузме то или било које друго место у влади (Сачувај ме Боже, неки су лобирали да добије место министра правде !?). Лоша вест је што ће упркос малтретирању истакнутих српских научника, изгубљеним споровима и притисцима на суд, сва је прилика остати на месту Повереника за равноправност…
Четврта добра вест је што је формирано посебно Министарство за бригу о породици и демографију. И добра вест је што је на то место дошао човек из патриотских кругова, за кога могу да верујем да му је заиста стало да се нешто у вези са тим и уради. Иако има ограничено време и укупан политички оквир какав има, Дмитровић би могао да окупи добру екпипу сарадника, да направи анализу стварних проблема, да покрене серију разговора о могућим решењима, да направи научни пројекат анализе искустава земаља сличних нама по цивилизацијском нивоу које и даље имају реалтивно високе стопе наталитета (Израел и Аргентина нпр.), да дефинише мере за посебно угрожена подручја итд. Уз то, могао би да сарађује са посебним Министарством за село (такође добра вест) где би, рецимо, било лепо да видимо Кркобабићев резултат на обнови задругарства у Србији. Тиме би посао макар могао да почне и да се направи структура која би то гурала и после 2022.
Пред Дмитровићем је велика одговорност и патриотска јавност треба врло пажљиво да прати шта он буде радио. Све што је вредно од мера треба подржати, шта год ко да мисли политички о овој власти. Но, постоје и две опасности. Једна је да се ово министарство схвати само као икебана којом треба умирити патриотску и конзервативну јавност и да не добије никакве извршне механизме. Друга је могућност да министар себе и своје сараднике одсече од патриотске базе из које је дошао као што се десило са доскорашњим министром Вукосављевићем. Господин Вукосављевић није успео да изгура ни важну и не лоше замишљену Стратегију културе, ни Закон о ћирилици, нити било шта слично од стратешки замишљених потеза. Тешко да је и могао, ако је у то време силан новац дат за избложбу Марине Абрамовић, док магазин као што је Геополитика, Слободана Ерића ни наједном од конкурса министарства није добио ни динар… У међувремену се посвађао са некада блиским пријатељима, а кад су почели брутални напади од оне друге стране, више није било никог да брани ни њега ни његове пројекте.
Господину Дмитровићу желим пуно успеха, ако ће поштено да ради. Желим да му се не деси оно што се десило одлазећем министру културе.