РАЗУМЕТИ БОЖИЋ КАО ДЕТЕ
Матеј Арсенијевић у огледу „Православље – празник богочовечанског живота“, истиче: „Из непоновиве лепоте сваког празника просијава Вечност, чује се глас који говори: смрти нема! /…/ И ако су фреске и иконе – Јеванђеље у бојама, онда су празници Јеванђеље у времену.“
Основна човекова туга потиче из доживљаја пролазности и трулежности свега, и он веома рано почиње да је осећа, тражећи начин да надиђе сопствену ограниченост. Једино доба кад те туге скоро да и нема јесте детињство. Како каже Александар Шмеман: „Да, човек за ту тугу не зна само у детињству, но управо се због тога човек и сећа детињства као једног непрекидног празника, чак и ако је то детињство било проживљено у сенци сиромаштва. Човек управо и почиње да одраста тако што у њему почиње да замире та празничност детињства, што у њему почиње да се гаси то детиње и радосно осећање живота – живота као отвореног прозора у радосно пролећно јутро, живота као безброја могућности отворених пред човеком – уступајући, мало по мало, место осећању живота као тамнице и затвора.“ Само дете у човеку може да разуме Божић као празник Бога Који се рађа као Дете.
ОДНАРОЂИВАЊЕ ОД ПРАЗНИКА
И Срби су се својим празницима радовали као деца, што су други, пре свега, римокатолици осуђивали као наводни паганизам. Гроф Јанез Вајкард Валвазор, у књизи „Слава војводине Крањске“, објављеној 1687, пише о обичајима покатоличених Срба града Сења. Валвазор Сењане оптужује да славе пагански празник „малика Бадњака“ („Бадњак“ је од „бдети“, „бити будан“. Зато се уочи Божића бди.) Увече позивају момка или девојку да им дођу у кућу – зову их „гост“. На Бадње вече, ложе гране и лозу, прво их поливајући вином и остављајући да цело вече горе. Момак, кога зову бадњак, не сме да заспи поред огњишта – целу ноћ треба да је будан, и зато му одређују неког ко га чува да не заспи. Ево шта још каже Валвазор о покатоличеним Србима: „То вече покривају сто белим од непријатеља отетим платном. Усред стола направе три гомиле венаца, сплетених од бршљана или зимзелена, и украсе их златним и сребрним прстењем и ланчићима; на сто поставе нешто пшенице и, другог жита, хлеба, вина, свећа, меда и соли. За овај сто нико не сме сести, јер је био некада посвећен паганском Бадњаку, а сада Deo nato или Божићу; то јест Новорођеном Богу. Тако постављен сто остаје потпуно нетакнут до Светих Трију Краљева. Када након те празноверне припреме прошле вечери пукне Свети Дан, долази горе поменути гост у време ручка и донесе колач хлеба и врч вина, украшен бршљаном и зимзеленом, и честита Срећан Божић или срећне Божићне Празнике. Приме га баш лепо и са радошћу. На то гост пољуби свакога у кући. Након ручка дарују госта новцем и још каквим даром, и једнако таквим колачем хлеба и врчем вина, обавијеним бршљаном; што све гост однесе кући. Ови обреди трају три дана и понављају се дневно два пута при ручку и вечери. Ова три дана нико не иде у посету осим позваног госта. На простору испред куће или цркве састајање није забрањено. Каква год их срећа или несрећа у току године снађе, све приписују госту и рећи ће да су имали срећног или несрећног госта; тај у том случају мора сносити сву кривицу. У ова три дана има свако навику да другога кога сретне загрли, пријатно пољуби и честита му срећан Божић или срећне Божићне Празнике. Чак и највећи непријатељи не одступају од овог обичаја и као да су највећи пријатељи.“
Дуго су се римокатолички жупници и фратри борили против ове радости док је у бившим Србима нису угасили. Али, православни Срби су ту радост сачували до данас. „Божић, Божић, Благи дан, благог Христа рођендан“ се и сада слави са највећом љубављу и побожношћу.
РАЗУМЕТИ ОБИЧАЈЕ
Свети владика Николај је поштовао српске православне обичаје, и у њима налазио истински хришћански смисао. Тако је у „Мисионарским писмима“ објаснио једном Србину који се жалио да не разуме и не воли нашу народну обичајност. Тако је Владика тумачио божићне обичаје: „Пишеш, како се не загреваш народним обичајима, па ни оним божићним јер ти не казују ништа. Било би заиста чудо, кад би ти разумео народне обичаје, а не разумеш народну душу и народну веру. Треба се сетити, да се Господ Христос родио у слами, па разумети, зашто се кућа посипа сламом. Па треба знати за божанску Свету Тројицу, која влада светом на четири стране, па разумети зашто се баца по три ораха у четири угла собе. И још, треба знати, да је Христос хлеб живота, па појмити смисао чеснице. И још – да је Господ у младости пострадао, но да Његов огањ и данас топли срца људска и даје им срећу, па разумети млади бадњак и варнице среће што се крешу из бадњака. Макар теби ово изгледало просто и детињасто, али признати мораш, да је лепо и смишљено. Ако не будете као дјеца, рекао је Господ, нећете ући у Царство Небеско. Приближи се и ти оној деци Божијој, што се зове народ, и живот ће твој бити светлији и радоснији. Један руски песник ходио је твојим путем, удаљеним од пута народног, па се опет вратио народу. Овако се он исповеда: Ја различитост више не осећам од народа. / Маште, охоле маште, преживео сам ја, / И све дубље појимам са годином сваком, / Какво сам ништавило ценио дуго… / Сједињеном жељом сад / с народом горим / С њим заједно плачем, / светињи се његовој молим / И све што народ воли, ја обожавам. (Круглов: У Успенском сабору) Мир ти и радост од Господа.“
МАЛИ БОГ – БОЖИЋ
Наш народ каже: „И Бог има Мајку“. Божић је зато „мали Бог“, Богић, Који се родио у Витлејему и постао Човек, наш Брат, да би нас спасао од греха, смрти и ђавола и сјединио са Небеским Оцем. Срби су му се, вековима, веома радовали. Величанствено га је опевао Његош у „Горском вијенцу“:
Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.
Игуман Стефан: Јесте ли их, ђецо, наложили, / у пријекрст ка треба метнули?
Ђаци: Наложили, ђедо, ка требује, / пресули их бијелом шеницом, / а залили црвенијем вином.
Игуман Стефан: Сад ми дајте једну чашу вина, / ма доброга, и чашу од оке, / да наздравим старац бадњацима. / Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.
Игуман Стефан (чистећи брке): Бог да прости весела празника! / Донесите, ђецо, оне гусле, / душа ми их ваистину иште, / да пропојем; одавно нијесам. / Не прими ми, Боже, за грехоту, / овако сам старац научио.
(Дају му ђаци гусле)
Игуман Стефан (поје):
Нема дана без очнога вида / нити праве славе без Божића! / Славио сам Божић у Витлејем / славио га у Атонску Гору, / славио га у свето Кијево, / ал’ је ова слава одвојила / са простотом и са веселошћу. / Ватра плама боље него игда, / прострта је слама испод огња, / прекршћени на огњу бадњаци; / пушке пучу, врте се пецива, / гусле гуде, а кола пјевају, / с унучађу ђедови играју, / по три паса врте се у коло, – / све би река једногодишници, / све радошћу дивном наравњено. / А што ми се највише допада, / што свачему треба наздравити!