ТУЖЕН САМ ЗБОГ ДЕЛИКТА МИШЉЕЊА
Удружење „Да се зна“ ме је, по мом дубоком уверењу, тужило да би спречило слободу мишљења и дијалога у Србији, о чему пише професор Универзитета у Београду, др Јовица Тркуља, у свом тексту „Повратак деликта мишљења у Србији: случај Владимира Димитријевића“:
„Један од случајева ограничавања слободе мишљења и изражавања у Србији јесте прогон др Владимира Димитријевића и судски процес у којем је оптужен да је својим ставовима у тексту „У одбрану природне породице“ угрозио родну равноправност, маргинализовао трансродне особе и пропагирао идеје на начин који дискриминише лица на основу брачног статуса и сексуалне оријентације. По нашем мишљењу, Димитријевић је користио право да јавно изнесе своје мишљење. А слобода говора и мисли не може се квалификовати као дискриминација. Мишљење Повереника за равноправност, тужба Удружења „Да се зна“ и судски процес против Димитријевића имају за циљ да спрече изражавање сваког мишљења које је другачије од официјелног. Тиме се директно крше основна права на слободу мисли и изражавања која су дефинисана међународним правом, Уставом Републике Србије, као и чланом 18 Универзалне декларације о људским правима и чланом 9 и 10 Европске конвенције, а који гарантују слободу мисли и изражавања, слободу савести, веровања и испољавања своје вере. Само из перспективе једног изразито хуманистичког, хришћанског и патриотског схватања, које се налази у основи читаве Димитријевићеве критике насртаја ауторитарне власти у свету и Србији на традиционалну породицу, радикалног феминизма и политичког хомосексуализма – могу се разумети тежина и озбиљност његове узнемирености због угрожавања темељних вредности традиционалне породице и хришћанских вредности.
JАВНОСТ – МЕСТО ЗА ПОЛЕМИКУ, НЕ СУД
У његовим ставовима које је изнео у тексту „У одбрану природне породице“ нема дискриминаторских тврдњи у погледу „родне равноправности“, нити неистина о личностима које је поменуо. Чињеница је да су поједини ставови у његовом тексту недовољно теоријски утемељени, да неке кључне тезе нису потпуније образложене, да његове формулације нису у складу са стандардима „политичке коректности“ и сл. За јавну и стручну расправу о овој теми било би боље и плодотворније да је Димитријевић консултовао и друге научне приступе и погледе на статус и права ЛГБТ особа, чиме би своју полемику подигао на виши ниво, убедљивије критиковао противничко и бранио сопствено гледиште. Штавише, његови текстови би могли да послуже као предложак, пледоаје за стручну расправу у коју би се укључили представници друштвених и природних наука, филозофије, теологије и других области културног стваралаштва. Међутим, критичко претресање његових схватања и евентуално њихово кориговање има смисла само у академској средини, у кругу стручњака, пред судом науке, а никако у (дис)квалификацијама државних органа, посебно не у судској дворани у судском поступку.
Суђење Владимиру Димитријевићу је суђење људском мишљењу – повратак деликта мишљења у суднице, у судску праксу Србије. Слаба је утеха што повратак суђења за деликт мишљења за сада није добио државну подршку, па можда неће ни успети да добије на ширем значају. Виши суд у Београду још увек – осамнаест месеци од подношења тужбе – није донео пресуду. Забрињавајуће је, међутим, па и застрашујуће то што се тако нешто уопште могло догодити – да се о ставовима једног угледног аутора суди у судници, да се и данас може тражити забрана јавног иступања и изношења својих ставова.“
Дакле, са мојим ставовима се могло полемисати (и може се полемисати, наравно), јер они нису „црвено слово у календару“.
Али, место за полемику је јавност, а не суд.
(КРАЈ ДРУГОГ НАСТАВКА)
НА СУДУ УОЧИ САВИНДАНА: НА УДАРУ ЏЕНДЕР ЖАНДАРА (ПРВИ НАСТАВАК)