Преносимо чланак дипломираног социјалног радника из Хрватске, Крешимира Милетића, једног од координатора ГИ Народ одлучује и друштвеног активисте, у ком он коментарише захтеве LGBT активиста за тзв. правом истополних парова на усвајање деце.
редакција портала iFamNews
„Када говоримо о борби за тзв. права LGBTIQ особа, треба разликовати неколико ствари. Постоји општи друштвени консензус да нико, без обзира на то ради ли се о LGBTIQ особама, не сме бити дискриминисан нити му се сме ускраћивати остваривање било којих људских права”, коментарисао је Милетић.
„Контроверза настаје у тумачењу самог појма дискриминације и садржаја свега онога што се покушава прогурати под тумачење људских права. На пример, за поједине послове потребно је имати одређене квалификације. На пријему у музичку академију приступ аудицији имају све особе без обзира на сексуалну оријентацију, али опет већ у старту треба да имају завршен одређени ступањ образовања и сл. Тиме што се траже одређени критеријуми и предуслови, одређене квалификације, не стављају се особе које те квалификације немају у дискриминирајући положај. Тако ће на крају бити примљени они кандидати који, између осталог, имају слух, то јест, да скратим, које испуне одређене предуслове и критеријуме.
Оно што је спорно у тзв. борби за права LGBTIQ особа јесте инсистирање на потпуном изједначавању нечега што је по битним карактеристикама (diferencia specifica) различито. И надаље, инсистирање на ненаучним тумачењима темељних антрополошких истина о човеку (род/пол итд.). У том делу већина тврдњи припада и има ознаке идеологије (идеје), а не објективног описивања стварности утемељеног на научним доказима.
Није могуће изједначити заједницу мушкарца и жене са заједницом два (или колико год хоћеш) мушкарца или две жене – било по вредности те заједнице за друштво, било по кључним обележјима на подручју репродукције. Сваки је човек једнако вредан и има своје урођено достојанство, али нису сви људски поступци једнако вредни, нити су сви облици заједница једнако вредни. Па самим тиме друштво (држава) нема интерес нити потребу да штити или помаже све облике заједница. Пример пореских олакшица на децу јесте један од примера где држава помаже породици и заправо улаже у породицу.
Заједница мушкарца и жене је отворена животу, она је темељна заједница сваког друштва и управо ради своје репродуктивне улоге и потенцијала ужива заштиту државе. У таквој се заједници рађају деца која уживају посебну заштиту државе и ради које та заједница има посебан и јединствен статус.
ПРАВНО УРЕЂЕНЕ ДРЖАВЕ УСТАВОМ УРЕЂУЈУ ПОРОДИЧНЕ ОДНОСЕ
С једне стране ћемо слушати приговоре како се држава нема што мешати у брак и родитељство, то јест да нема потребе да држава пружа заштиту браку ни деци. Но, Устав тврди супротно – каже да је породица под заштитом државе, а да се брак и правни односи у браку уређују законом. У системима правно уређених држава породичноправне норме уређују поједине породичне односе тако да одређују претпоставке за њихово заснивање, те правне учинке насталог односа. Без јасно дефинисаних правних учинака тих односа било би немогуће говорити о заштити права детета и зато су такви приговори беспредметни.
С друге стране, хомосексуална заједница је у свим својим облицима затворена за живот. Ноторна је чињеница да такве заједнице до детета могу доћи или тешким кршењем права детета (сурогат мајчинство, вештачка оплодња) или кроз институт удомљавања и усвајања. Чак и ако су НЕКИ хетеросексуални парови неплодни (па се та стања у неким случајевима могу лечити), баш СВИ истополни парови су из елементарних биолошких разлога неплодни (и ту не можемо говорити о болести или лечењу). У том смислу, истополна заједница покушава да имитира природну заједницу мушкарца и жене (заједнички живот, брига, љубав…), но нити у једном природном случају две особе истог пола као резултат свог сексуалног чина не могу створити нови људски живот.
СУРОГАТ МАЈЧИНСТВО И ВЕШТАЧКА ОПЛОДЊА КОД ИСТОПОЛНИХ ПАРОВА ТЕШКО ЈЕ КРШЕЊЕ ПРАВА ДЕТЕТА
Зашто се код сурогат мајчинства и вештачке оплодње коју користе неки истополни парови ради о превари и тешком кршењу права детета? Па управо зато што се детету отима и ускраћује најмање један биолошки родитељ, најчешће уз новчане ‘награде’ које у стварности имају обележје чисте трговине људима (децом).
Оно што држим да би било поштено и одговорно код хомосексуалних особа јесте да оне прихвате логичне последице слободног избора свог стила живота. Иако имају хомосексуалне склоности, они у свакоме тренутку имају потпуну слободу избора. Ако желе породицу и децу, свако од њих може то остварити – с особом супротног пола. Ако одаберем стил живота неспојив с репродукцијом – онда се одричем и саме деце и могућности да заснујем породицу. Чему драма и лаж да је теби неко нешто ускратио? Ускратио си сам себи својим избором животног стила. Па онда прихвати и логичне последице свог избора.
Онако како ја видим тај њихов сегмент борбе за тзв. права јесте као да намерно и потпуно слободно купиш кућу с погрешне стране Велебита, па се онда жалиш што не видиш море. У овоме се делу око (насилног) изједначавања нечега што је у својој бити различито вероватно никада нећемо сложити, а особито по питању деце и најбољег интереса детета. Иако покушавају да у фокус ставе своју ‘чежњу’, ‘жељу’ да ‘имају’ дете, упорно се искривљује стварност најбољег интереса детета који поред функционалне заједнице мушкарца и жене (која има модел и очинства и мајчинства) не може бити надјачан унапред дефицитарном заједницом особа истог пола којој недостаје један од тих модела.
Када би њихове тежње, жеље, намере обухватале борбу за стварна људска права зајамчена свакоме, тада бих и ја ходао у тзв. поворци поноса. Јер не желим да буду извргнути никаквом облику насиља или дискриминације. Но, у подручјима у којима заговарају насиље над истином, над дечјим правима, изокретање темељних научних и антрополошких чињеница о човеку, насилно изједначавање нечега што је различито – неће имати моју подршку. Напротив. У атмосфери дијалога и демократске расправе залагаћу се за заштиту најбољег интереса деце, али и темељних истина о човеку, браку и породици.”