Испред Скупштине Србије, на дочеку 2022. године, пре саме нове године, дочекали смо и то да се на великом екрану иза забављачица појави и застава ЛГБТ илити геј заједнице. Наизглед, ништа чудно, многи кажу – свака част.
Елем, иако ће овај текст унапред бити окарактерисан као текст хомофоба, што нема везе са истином, морам у њему да се осврнем на неке ствари које се више не дају толерисати.
На том дочеку наступале су три певачице од којих је једна лезбијка, а две су биле „куме Прајда“. Дакле, ко год тврди да појављивање те заставе преко целог екрана на скупштинској згради једне државе није било намерно, лаже и измишља глупе изговоре.
У држави у којој смо јавну реч дали забављачима, што никако није исто што и уметник, дакле, некоме ко би имао одређен степен интелигенције с којим се може јавно говорити тако да неко из тога нешто научи, не треба да нас чуди што су васпитачи наше деце постале неуке певаљке са више кубика силикона него разреда школе, што се наравно не односи на све, али на већину да.
У држави у којој нас доктор Кон саветује да крсне славе „одрађујемо“ код куће у што мањем броју, не чујемо да се ико оглашава када се на једном месту скупе хиљаде и хиљаде људи и где се пропагандно приказује наведена застава. Ваљда, гејеви све своје потребе могу да задовоље и на улицама, за разлику од верника који су били бомбардовани погрдама и претњама прошле године за време Божића, Васкрса и Православне нове године и сатеривани у своје куће и забачене храмове.
Новац који је наш, уложен је у понижење нас самих. Понижење се није одиграло тако што је једна од забављачица лезбијка, или што пропагира те вредности. Не, одиграло се тако што нас нико није питао да ли желимо да дајемо свој новац певаљкама које ће преко целог видео-бима пропагирати геј популацију у држави коју затире бела куга. Дат је наш новац геј-активистима, а није дат десетинама хиљада жена које сваку ноћ проводе у молитвама и годинама сакупљају новац за вештачку оплодњу. Није дат пољопривредницима којима суша и поплаве, али и високе цене потрепштина, не дозвољавају да преживе, а камоли да нешто зараде. Није дат на побољшање квалитета ваздуха који нас убија. Није дат деци без родитељског старања или за лечење болесне деце. Није дат на опремање болница у току пандемије. Није дат како би деца имала бесплатне уџбенике.
Није… Дат је како би три певаљке веселиле масу у новогодишњој ноћи у којој је Београд једини град у целој Европи где је било дозвољено масовно окупљање.
Није дат на побољшање дечјег и школског програма, на опремање сала и школа, на поправку базена, реконструкцију Генералштаба, на обнову позоришта или изградњу зграде опере. Није дат факултетима који нису опремљени откако су изграђени.
Али добро, ваљда култура, науке и животни стандард могу да сачекају док се геј заједница не задовољи наступима својих пулена.
Будите геј колико хоћете, то вам нико не може нити жели доводити у питање, али престаните бити лицемери и политички хомосексуалци, па признајте да је било много важнијих ствари на које би новац могао бити потрошен, а где би његово улагање донело олакшање и једнима и другима и трећима и петима.
Ако већ хоћете да организујете концерте, немојте организовати пропагандне скупове и тако тетошити апсолутне мањине којима сте дали за право да одређују правац већини.
Срам вас било, ко год је ово учинио! За дане државности, заставе, осмовековља Српске православне цркве, захтевано је да се правдамо за толики „национализам“, а сад је све како треба?
Е па, баш тако нам и треба кад смо дозволили кусом и репатом, необразованима, нафилованима силиконом, онима са сумњивим биографијама, онима који јавно псују борећи се за културу, онима који су уновчили своје девијације којима хране нашу децу, онима који не презају ни од чега да би нешто добили. Свака част на свакој разваљеној школи, дому културе са рупом у поду, прихватилишту без чаршава, клиникама са крововима који прокишњавају и свим осталим зјапећим рупама наше срамоте које су овим новцем могле постати извори нашег задовољства и поноса.
Свака вам част, а то се мора поновити, што у држави беле куге негујете геј културу, дозвољавате „параде поноса“, а укидате породичне шетње. И не могу, колико год имао жељу, за то да оптужим само власт. Криви смо и ми. Криви за све што смо дозволили.
Доста је више са оним „Јој, шта нам раде!“ Све време се у нашој Србији у ствари одвија оно: „Јој, шта нам радимо!“
Милан Ружић, главни и одговорни уредник портала ИСКРА