Министарство је у том циљу, поред осталог, припремило текст измена и допуна Породичног закона, о којима ће ускоро почети јавна расправа, а које предвиђају још јачу и ефикаснију заштиту деце од насиља.
„Једна од предложених измена се односи на увођење забране физичког кажњавања деце у чувању и васпитању. Према Стратегији за превенцију и заштиту деце од насиља за период од 2020. до 2023. године и Општем протоколу за заштиту од насиља из 2022. године, телесно кажњавање детета као васпитно средство представља један од облика физичког насиља над дететом”, наведено је у саопштењу у коме се истиче и друга законска новина:
„Предложено је и укидање могућности да суд даје дозволу за склапање дечијих бракова, који су, према Стратегији за превенцију и заштиту деце од насиља и Општем протоколу за заштиту деце од насиља, облици насиља над децом”, наводи се.
Додају да се новим изменама предлаже и увођење нових облика насиља у породици, који укључују децу.
Подсећају да је Влада Србије у претходном периоду посвећено радила на даљем развоју платформе „Чувам те”, што је, како оцењују, још један показатељ да држава чини све да сузбије и превенира насиље, да има нулту толеранцију на све облике насиља и да деци и младима жели да буде снажна подршка и ослонац, како да насиље препознају, како да реагују и имају поверење у институције.
„Једини начин како можемо да постигнемо овај циљ је мултисекторски приступ, који укључује све надлежне државне органе и њихову још ефикаснију реакцију на појаве насиља. Министарство за бригу о породици и демографију даће и у наредном периоду снажну подршку развоју ове платформе, чији је циљ заштита од злостављања, занемаривања, насиља и експлоатације деце”, саопштило је министартво.
Напомињу и да је Влада Србије након трагедија у школи „Владислав Рибникар” и у Младеновцу основала и Савет за спречавање вршњачког насиља, који ће у наредном периоду рад усмерити ка још ефикаснијој превенцији, едукацији и спречавању вршњачког насиља.
Коментар редакције iFamNews-а:
Добро је да се институције државе баве превенцијом насиља, а нарочито насиља над децом. Међутим, добро је познато да су озбиљнији примери насиља над децом најчешће у вези са нефункционалном породицом и присуством патолошког и/или зависничког понашања неког или оба родитеља. Сузбијање појава у друштву које разарају породицу почевши од медијског и интернет садржаја, преко стварања услова за норамалан живот и рад, значајно редуковање доступности алкохола, цигарета, дроге, коцкарница и кладионица, афирмација и подршка породицама у развијању здравих стилова живота, је нешто чиме би институције требало да се баве,а резултати би врло брзо били видљиви.
На супрот томе, сведоци смо да се од тзв. демократских промена у Србији интензивно ради на дечијим правима, а врло слабо на дечијим обавезама и основној, природној поставци да дете треба да поштује и слуша своје родитеље и одрасле људе који се око њих труде: васпитаче, тренере, наставнике и професоре. Здрава породица је њихово најсигурније уточиште. Нико деци не жели добро више од њихових родитеља и најближих чланова породице, више од било које институције, министарства или законске регулативе. Тамо где престаје љубав, почињу закони.
Довести родитеље у ситуацију да одговарају пред законом ако из васпитних разлога благо физички кажњавају децу је корак ка даљем урушавању институције брака и породице, отуђивању чланова породице и раној индивидуализацији, јер деца „знају за своја права.” Поставља се питање: шта је боље за дете које не слуша родитеља кад му речима објашњава да је рингла на шпорету врела и да не сме да се дира рукама? Да га пусти да се опече и да провери (онда ће законодавац рећи да је дошло до повреде због занемаривања детета) или да дете умерено физички казни, васпитања ради, кроз мање претрпљен бол који не оставља трауме, ни психо-физичке последице?
Редакција iFamNews-а