Да ли је баш тако?
У времену велике светске моралне кризе, па следствено и сви осталих криза, српски народ суочава се и данас, по ко зна који пут у својој историји, са отвореним питањем пуког демографског опстанка.
Можемо само претпоставити какво је било демографско стање у Србији након Косовске битке, као што прецизније знамо да је половина мушке популације Србије нестала након завршетка Балканских и Првог светског рата.
Кроз легализацију абортуса, пропагирањем пожељне породице са максимално двоје деце (лично сам једва избегао кирету абортера, који је викао на моју уплакану мајку у дому здравља, што хоће да роди треће дете), комунистички режим увео је културу смрти, да би смо се у савременом тренутку, као плату за колективне и личне промашаје, нашли у ратовима дведесетих и бомбардовању и најзад н обрели у тренутној ковид фази колективне депресије и бесмисла.
Да ли је онда Косовска битка била узрок лоше демографске слике кроз коју српски народ пролази кроз потоње векове до данас?
Ако бисмо гледали пуку статистику, могло би се доћи до таквог закључка. Међутим…
„Постоји једна анегдота врло поучна за наше прилике. Кад је Хитлер кренуо на Британију, кад су „месершмити”, „штуке”, „фау 1” и „фау 2” почели данима да туку Лондон, премијер Винстон Черчил је сабрао министре да виде шта им је чинити. Поставило се питање: како намакнути средства за одбрану земље, одакле узети? Један министар је предложио да се фунте намењене култури пребаце у ратни буџет. „А шта ћемо, онда, да бранимо?”, питањем је реаговао премијер.”1
Да ли смо као народ довољно свесни Косовског завета и културног обрасца на којем почива српски идентитет? Енглези свог очигледно јесу. А ми?
Косовски бој није само пуки историјски догађај који је био прекретница за многа историјска догађања. Косовски бој био је и остао опредељење за наставак Светосавског завета, који се, након 1389. назива и Косовски завет.
Последице Косовске битке нису се истог момента одразиле ни на српску државу, а то значи ни на српско друштво у целини. Напротив, Туцима је требало још 70 година док Србија није изгубила државност, што разјашњава и проф. Милош Ковић у свом сјајном тексту за Новости поводом 632 година од Косовског боја. Али завет Светог Кнеза, Србија суштнски никада није изгубила. Шта више, време Светог деспота Стефана, Лазаревог и Миличиног сина, период је обнове Душановог царства.
Веза између Косовског завета и породице
Породице нема без љубави, а љубави нема без жртве. Жртвовати се на олтару породице, наш је свакодневни Видовдан. Бити свестан жртве Косовских јунака, значи препознати и применити Светолазаревску логику у свом посведневном животу: чувати и изграђивати наслеђену веру и морал, исправљати себе, заглађивати грешке својих предака, усмеравати пут својих потомака, трудити се колико је до сваког од нас да изграђујемо праведно друштво и бринемо о ономе што су наши преци пре нас стекли и оставили нам у наслеђе. Ако тако живимо – у строју смо са Косовским јунацима. Ако пак не живимо – џабе су нам пуна уста Видовдана.
Ако опет дође тренутак да и се и животи положе на олтар Отаџбине, испуњавајући Јеванђеље Христово да „Од ове љубави нико нема веће него кад ко живот свој положи за пријатеље своје.” (Јован, XV, 13) – опет у строју стојимо, раме уз раме са Светим кнезом Лазаром, Милошем и јунацима из епских песама.
А шта после?
После применити стихове народног песника:
„Из боја се нико не поврати,
не хтедоше мајке нарицати,
већ подижу соколиће младе,
још и данас Срби тако раде.”
И тако до последњег тренутка и до поновног сусрета у вечном и незалазном Дану Христа Бога нашега!