Седим и пишем за канцеларијским столом деде мог мужа. Велики сто од тамног дрвета са столицом широких рукохвата. Компјутер на врху кожне актовке, на столу две кутије дувана, отварач за писма и машина за сушење мастила.
Прозори и дрвени капци кроз које видим поља Ла Манча. Огроман камин од цигле, подови од теракоте и сто са дршкама за ношењеа са једне стране, на коме различите генерације заједно играју карте.
Они нису моји корени, они су мог мужа, али сам их примила као своје и биће корени моје деце. Они имају привилегију да имају корене, да познају и живе са бројним рођацима свог оца као да су њихови.
Велика кућа усред ничега, тај пејзаж ништавила Ла Манча докле поглед сеже. Укус сира и дуње, кокошија јаја из Маријиног кокошињца и вино из задруге. Шетње са рођацима или пријатељима, играње крокета, разговори за веома дугачким столом за којим седимо по редоследу старости.
Корени, шира породица, повећа, сама земља, град, село и све оно што обликује начин постојања. Како то мало ценимо. Никада нисам имала те корене, ту земљу која је била „моја земља“ и сада када је имам, видим колико је мало цене они који су је стекли рођењем.
Напустили смо варошицу, једноставан, скроман, живот домаћински, понекад самодовољан и захтеван, али у коме време споро пролази. Ако морамо у град, своју земљу сместимо у срце, не заборавимо своје корене, благо које нас чини неизмерно богатим.