СУШТЕ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ
Косово и Метохија били су у Средњем веку сасвим српске земље. После Светог Саве, седиште Цркве премешта се из Жиче, на коју често ударају Мађари, у Пећ, јер на Косову и Метохији нема скоро никог осим Срба, па су непријатељски упади незамисливи.
Турски попис освојене области Вука Бранковића јасно сведочи о стању на терену. Наша научница Ема Миљковић о томе пише: „Најбројнију етничку групу у области Бранковића 1455. године чинили су припадници српског народа, којих је, судећи према личним именима, било 95,88% укупног становништва ове регије. Анализа мреже топонима у овој области потврђује резултате добијене анализом антропонимије. Попис из 1455. године обухватио је 692 рајинска насеља у области Бранковића, од којих 483 (70%) носи имена српског, тј. словенског порекла, 98 (14%) насеља именовано је спојем словенских и несловенских језичких делова, док се за имена 85 (12.2%) насеља није могло утврдити порекло“.[1]
Историјске чињенице су сасвим прецизне:„Од 24.795 имена забележено је само 65 албанских која данас нису карактеристична муслиманска имена и врло ретка за Албанце који данас живе на Косову и Метохији, а то су имена Ђон, Ђин, Ђонеша, Ђонић, Леш, Лешан, Мазарик, Прогон. Имена места на Косову и Метохији из овог турског документа су углавном српска или имају било какво значење на српском језику. Нека имена су грчког порекла. Чести су називи насеља и по црквама, па тако имамо Борина Црква, Петрова Црква, Свети Врач, а не ретко места носе називе по пољима и долинама, па тако имамо Бело Поље, Ново Брдо, Зубин дол, итд.“
Исламизација је Србе на Косову дотакла, али није била масовна. Становништво је, упркос извесним променама, у рано доба турске окупације и даље било верски и национално компактно.
ПОСЛЕДИЦЕ ЈЕДНОГ РАТА
Све се променило крајем 17. и почетком 18. века. Љубиша Морачанин о томе пише: „Током три рата између Аустрије и Турске (1683-1691; 1716-1718; и 1737), хришћани на челу са црквеном јерархијом, незадовољни све већим наметима, пружају подршку Аустријанцима, што ће за последицу имати мијењање вјерске структуре становништва.
После последње турске опсаде Беча, 1683, турска војска је, бјежећи, систематски пљачкала локално становништво. Нарочито велика уништавња десила су се на Косову и Метохији, посебно у сједишту Пећке патријаршије и у великом манастиру Дечани.
Офанзива Хришћанске лиге (Аустрија, Венеција, Пољска) продрла је све до Скопља, града који је уништио пожар који је изазвао аустријски генерал Пиколомини, како би зауставио епидемију куге. Аустријске снаге су у пролазу помагали српски устаници и дио Албанаца који још нијесу били потурчени (Малисори). Аустријска војска је такође поубијала и опљачкала много муслиманског живља.
Аустријског генерала Пиколоминија, кога је пратио скопски надбискуп Петар Богдани, у Призрену је дочекао српски патријарх Арсеније III Чарнојевић, са шест хиљада наоружаних Срба и Арбанаса (10.000 према француским изворима), који су положили заклетву аустријском генералу.
Пошто се разболио од куге, Пиколомини умире у Призрену 9. новембра 1691. године (сахрањен у Богородици Љевишкој у Призрену), а Богдани мало касније. Потучена у Качаничком кланцу, аустријска војска прелази из офанзиве у мукотрпно повлачење све до Београда. Турска освета је била немилосрдна. Репресалије су трајале више мјесеци, све док царска Порта није расписала општу амнестију. Србија и Македонија биле су спаљене и опустошене.
Са својим богатствима и својим стратешким значајем, Косово и Метохија били су међу крајевима највише погођеним насиљем. Неповратни процес исламизације, а затим и убрзана миграција, драстично су промијенили националну и вјерску структуру становништва.
Бјежећи испред турске одмазде, хиљаде српских породица, предвођених својим патријархом, напустило је Косово и Метохију и Рашку и почело да се исељава стопама аустријске војске. Према аустријским изворима, тада је исељено 22.000 породица, близу 66.000 становника/…/. То је огроман број ако се има у виду да је цијела Румелија (Балканско полуострво) на турском попису 1831. године имала око 2.650.000 становника.
У овом првом великом егзодусу, библијских размјера и последица, они су носили ковчеге с моштима својих светаца. Пратило их је мноштво католичких Албанаца. Овај егзодус је масе хришћанског живља населио у равнице Јужне Угарске, каснију Војводину, у Славонију, као и још више на сјевер, све до Будимпеште и даље до Сент Андреје.“
И то је био један од најтрагичнијих тренутака српске историје.
О НЕВИЂЕНИМ СТРАДАЊИМА СРПСКИМ
Страдања српског народа у то доба била су огромна. Русија Петра Великог окренула се борбама са Западом, а Турци, иако поражени од стране Беча и његових балканских савезника, нису до краја побеђени. Године 1689. Турска позива кримске Татаре да ратују против Аустријанаца и Срба, и Татари чине страховите покоље.
Жарко Видовић, у својој књизи „Срби и Косовски завет у Новом веку“, цитира историјске студије о том добу:„У најтежем искушењу у овом рату, када се одлучивала судбина Османског царства у Европи, ТАТАРИ СУ СПАСЛИ ОСМАНЛИЈЕ. Татарски хан Хаџи Селим Ђирај (са Крима), са својим борбеним и крволочним хордама, угушиће у пепелу и крви Карпошев устанак у Македонији, сасећи и одвести у ропство (у Русију – прим. Ж. В.) већи део српског народа са Косова и нанети осетан пораз Аустријанцима (тј. преосталим аустријским заштитним одредима, а не главнини, која је на западном фронту против Француза – прим. Ж. В.)…/…/Косово је доживело највећу трагедију у својој историји. Јер доиста, од како су Турци завладали српском земљом, није било ни тежег ни судбоноснијег догађаја од овога. Никада, ни раније (тј. ни год. 1389, кад је погинуо кнез Лазар – прим. Ж. В.), ни касније, овај део српске земље није запамтио такву несрећу. Татарска сабља и огањ, а онда и куга, направили су пакао од једне питоме земље… По венецијанском сведочанству (Глигор Станојевић га наводи и именује – прим. Ж. В.) Татари, пошто су запалили на Косову сва она места која су била изјавила покорност цару (аустријском), учинили су свирепе покоље несрећног становништва и опустошили већи део те плодне земље… само у околини Приштине разорено је 360 (три стотине и шездесет) мањих и већих села, док су села око Вучитрна и Трепче сасвим опустела…“
Рат с краја 17. столећа значио је, каже Видовић, трагичан улазак Срба у Нови век:„Најтеже искушење поднело је Косово управо зато што је на Косову била последња битка савезника (Аустрије) са Татарима и што су управо ту, на Косову, године 1689, Татари славили прву победу исламске војске над хришћанском. (Прву у Бечком рату!) У историји српског народа позната су „три Косова“: од године 1389. (погибија кнеза Лазара и султана Мурата), од године 1448. (пораз Јанка Хуњадија; о њему и Секељију, његовом сестрићу „Секули“, пева такође народна песма), и од године 1689, тачно три стотине година после Лазареве Косовске битке.“
Косовске битке и страдања су, у нашој историјској свести, довела до нарочитих, готово тектонских, промена.
ТРЕЋЕ КОСОВО И ПОВРАТАК СВЕТОМ КНЕЗУ
Жарко Видовић тврди:„Трагично за српски народ – реално историјски гледајући – је тек ово ТРЕЋЕ КОСОВО. И тек оно је стварни повод да се јаве народне песме КОСОВСКОГ ЦИКЛУСА, мада у томе циклусу народни песник сва три Косова слива у једно и поистовећује их са првим, са битком на Косову год. 1389, и погибијом кнеза Лазара, Милоша и двојице му побратима, Браће Југовића и др. Јер народне песме Косовског циклуса јављају се тек после Бечког рата, после Косова из 1689. и Велике сеобе Срба са патријархом Арсенијем III Црнојевићем (1690).“
И заиста – тада се јављају десетерчке песме о „пропасти Царства српскога“, у којима се јасно види да је земаљско царство пролазно, а небеско увек и довека. Старије песме о Косову, више се баве узајамним односом племића и њиховог кнеза уочи и за време битке 1389.
Видовић сматра да је Српство у Трећем косовском боју доживело преломни историјски тренутак:„И тај период Бечког рата је најстрашнији период у историји српског народа: страшнији и од његових укупних страдања у Првом и Другом светском рату. Заправо, за српски народ први светски рат – СВЕТСКИ! – је био Бечки рат (1683–1699), други је био „Први“ (1914–1918), а „Други“ (1941–1945) је био заправо трећи! Улазити на такав начин у светску историју! Јер и Нови век почиње за Србе Бечким ратом, тек њиме. Ми нисмо ни дан–данас свесни свих оних промена које су у култури, оријентацији и психологији српског народа настале са Бечким ратом. Од три Косова најгоре је треће, од три светска рата најгори је први, Бечки!“
Знамо ли ми нешто о томе?
НОВА НАДА У ЗАВЕТНОЈ СВЕСТИ
Срби су потиснули Трећи косовски бој из свог историјског памћења – страхоте су биле такве да се НИСУ МОГЛЕ памтити. Тек тада се коначно уобличила косовска заветна свест као нада и утеха:„Требало је то Треће Косово утопити бар у прво, оно кнез Лазарево и Обилићево, кад је јунаштво још могло имати некаквог смисла и уливати наду. О Трећем Косову није имало шта да се пева: ни поезија не подноси страхоту безнађа. Зато она – кад већ мора бити речи о Косову – тражи Прво Косово, још могући извор надахнућа. Обнављање наде у српском народу после Трећег Косова и Бечког рата било је могуће само оним сећањем које је чувала Црква: сећањем на Жртву Лазареву. Истовремено је лик кнеза Лазара потиснуо из народне свести све друге ликове: чак и Св. Сава је отишао у други план. Јер Косово – ово Треће – је могло избрисати читаву историју српског народа, да црквено предање (чувано дотле о Косову само у Цркви) није визију Трећег Косова ублажило предањем о Првом Косову. Тако у предању и народа и Српске православне цркве избија у први план лик ЦАРА ЛАЗАРА, који даје једино прихватљиво и за обнову српског народа употребљиво тумачење српске историје. Јер сад се већ не ради само о вери – светосавској, православној – него о могућности одржања те вере у СВЕТУ И ИСТОРИЈИ.“
Коначно пред нас у својој пуноти искрсава Косовски завет, о коме Видовић пише:„Чување заједнице је чување Небеског царства. Преданост заједници је преданост Небеском царству. Народ као заједница, и то духовна, не може пропасти док је веран Небеском царству, док чува то Небеско царство. Јер то Царство је искон, завичај, чувар и храна народа као духовне заједнице. Косовски завет каже: нека пропадне царство земаљско, али Небеско царство чувајте! Или тачније: за Небеско царство се борите!
Небеско царство о којем говори Косовски завет је – свечаност. Та свечаност има и своје име: Божанска Литургија“.
Зато су Срби народ који је, пре свега литургијски, опстао, упркос силама зла и уништења које су на њега насртале.
И опстаће, и на Косову и Метохији и свуда, ако остане веран Богу и себи, ако не дозволи да га, како рече Владика Николај, покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом. А за то – Господу се помолимо!
[1] Црквене студије, Ниш, Church Studies, Nis 7-2010, 375-385