Олимпијске игре у Токију улазе у завршну фазу и већ се јасно виде резултати и стање у глобалном спортском поретку. Свега три земље су за сада освојиле преко 50 медаља (доминантна Кина, па САД и Русија), а свега двадесетак земаља ће освојити више од десет медаља. Људи из појединих држава навијају за своје представнике, свака медаља изазива осећај националног поноса и успеси спортиста доживљавају се, разумљиво, као успеси нације, државе, одраз њене меке моћи, престижа или укупног стања итд. Врло је занимљиво гледати Србе и Хрвате како на порталима пореде успехе својих спортиста, доживљавајући ово надметање као далеко озбиљнију ствар од спорта и, верујте, нису јединствен пример у томе. Балканске државе издвојиле су позамашне своте новца као награде за освајаче олимпијских медаља, а у неким државама тиме се стиче право на изузетно озбиљне националне пензије.
Но ако се погледа структура медаља и код нас и код комшија, видеће се да се ради о индивидуалним спортовима у којима је заиста питање колико је то одраз улагања државе и заједнице, а колико успех појединаца, њихових породица, одређених тренерских ентузијаста итд. И што је врло занимљиво, врло смо слабо заступљени у спортским такмичењима која су нам увек била најважнија – екипним. Хрвати су присутни само са ватерполистима, где једна сјајна генерација, као и код нас, полако одлази са сцене. Зачуђујуће, нема их чак ни у мушком рукомету. Код нас одбојкашице и кошаркашице бране част – једине уз црногорске рукометашице. Мушки рукомет нам је давно разорен, а ни мушка одбојка није у најбољем стању. Оно што и једне и друге највише боли јесте свакако кошарка.
Може се свакако рећи да је неодлазак српске кошаркашке репрезентације на Олимпијске игре великим делом последица сукоба између Фибе као организације националних савеза и приватних корпоративних организација, УЛЕБ-а и НБА. Слично као и у фудбалу, а све више и у рукомету, па и одбојци, од ранијих 40 до 50 утакмица у години, професионални спортисти су прешли на 80 до 100, дакле њихови наступи су дуплирани. Више нема времена ни за регуларне тренинге и припреме, а камоли да се све то пролази са репрезентацијом по старом моделу који је нама доносио резултате. Као и у фудбалу, селектори треба да буду срећни ако стигну да одраде макар неколико тренинга пред утакмицу или такмичење, где се некад саиграчи буквално и упознају.
Пошто је са падом комунизма пропао систем школског спорта (док је у Америци он и даље основа), амбициозна деца и родитељи одмалена иду у приватне клубове, улажу свој новац и врло рано постају предмет уговора, менаџера итд. Спортски савези и држава имају све мање утицаја и улога, а с друге стране држава огроман део новца намењен спорту даје у квазидржавне, а заправо фактички приватизоване клубове, посебно за фудбалске и кошаркашке секције Звезде и Партизана. Они су од ранијих извора и школа квалитетних спортиста постали легије странаца, па су некадашњи путеви промоције и напретка домаћих спортиста знатно измењени. Последњих пет до шест година из наших кошаркашких клубова није се појавио озбиљнији играч.
У ситуацији када су развој и успех играча потпуно индивидуализовани, играње за репрезентацију, нажалост, више није приоритет. Играчи стварају осећај да припадају својој породици, менаџерима и клубовима, па им је најважније да сачувају здравље и потпишу што боље уговоре. Наравно, и да их одраде. Док су раније добре игре у националном тиму биле препорука за такве уговоре, данас то није услов, па се и тај моменат изгубио. Остају само воља, жеља и патриотизам, који се добија васпитањем. Лука Дончић је фантастичан пример за то.
Све ово о чему пишемо захтевало би озбиљну стратегију државе. Да ли обновити систем школског спорта, да ли попут Француза правити посебне академије за најважније спортове и појачати улогу државе у селекцији, развоју и коришћењу елитних спортиста, да ли коначно почети озбиљније да се улаже у индивидуалне спортове као што су пливање, атлетика, гимнастика, борилачке вештине итд. Џаба је обећавати спортистима огромне премије и националне пензије пред саму Олимпијаду ако немају адекватну инфраструктуру, услове за развој и могућности да нормално одраде циклус у међувремену. Давно је заборављено обећање да се Партизан и Звезда приватизују, чиме би се ваљда ослободила огромна средства за базичне спортове, општу физичку културу и друге неопходне акције у време када су нам деца све гојазнија и угрожена.
Или ће се, као што је и до сада рађено, наставити стихијски, по моделу у коме највећи део новца за спорт иде за ових пар клубова, за ухлебљење половних странаца, док наша талентована деца преко менаџера своју срећу све раније траже ван земље, и после и не осећају ни потребу ни дужност да бране боје те земље.
Док се на челу нашег спорта налазе људи попут Славише Кокезе, тешко је ипак очекивати нешто попут дугорочне и јасне стратегије…
Аутор је научни саветник, Институт за европске студије