Ове године број развода у Кини је смањен – и то много – након што је уведен нови принцип који подразумева 30 дана чекања, тј. период „смиривања“, пре развода.
Како преноси CNN, „Према статистикама које је објавило кинеско министарство цивилних послова, у првом тромесечју 2021. забележено је 296.000 развода, док их је у последњем тромесечју прошле године било 1,06 милиона – што представља пад од 72%. У поређењу с првим тромесечјем 2020, када је Кина имала 612.000 развода, смањење износи скоро 52%.“
Кина води неславну борбу са стопом рађања која све више опада и за коју неки претпостављају да ће довести до смањења радне снаге за пет процената у наредних неколико деценија. Осим тога, 13,5% кинеског становништва старије је од 65 година; овај проценат је упоредив са ситуацијом у којој се Јапан нашао почетком деведесетих година 20. века, пре него што је та земља ушла у три деценије дугу економску стагнацију. Укратко, демографска темпирана бомба у Кини заиста је озбиљна те је Влада осетила притисак и почела да се укључује у решавање тог питања. Провинције су почеле да експериментишу и с готовинским исплатама младенцима, као и с подстицајима за рођење другог детета, па чак и да одобравају одсуство за спречавање спонтаног побачаја како би подстакле грађане да се венчавају и рађају децу.
Међутим, у овој причи нису поменути други разлози за пад броја развода; стопе склапања брака и стопе развода драстично су смањене у многим земљама на свету због пандемије, иако се све сложености овог тренда још увек истражују. Неки претпостављају да су они који би се иначе развели сада „заглављени” у браку, и да због здравствене кризе нису у могућности да праве планове и наставе са својим животом. Али чак и ове статистичке бројке су сложене. Примера ради, Америчка породична анкета открила је да је „удео ожењених мушкараца и жена старости од 18 до 55 година који кажу да су им бракови у кризи опао са 40% у 2019. на 29% у 2020.“ Другим речима, чини се да је немалом делу ожењених одраслих особа пандемија заправо побољшала брак.
Па ипак, увођење периода чекања у Кини представља занимљив потез. Да ли заиста тај период чекања, тј. „смиривања“ доводи до толике разлике у стопи развода? Или је посреди нека комбинација других фактора? У овом тренутку је немогуће са сигурношћу рећи, али постоји значајна количина истраживања која указују на то да, глобално гледано, људи у развијеним нацијама чешће се разводе из емоционалних разлога (недостатак љубави, „једноставно није успело“, итд.) него из разлога попут злостављања; што значи да време за „смиривање“ може помоћи да не дође до развода. Такође постоје истраживања која указују да неке разведене особе – према једној анкети реч је о запањујућој половини испитаника – заправо жале због развода. Чак и према конзервативнијој процени, бројка је значајна: око 25% особа жали због развода. Ово не мора да буде тако лоше; већина људи је и даље задовољна одлуком да се разведу. Али стопа „грешке“ од 25% није нешта чиме се можемо похвалити када је у питању таква потенцијално погубна одлука.
Укратко, обавезан период чекања у Кини делује као добро полазно место јер кинеским паровима пружа прилику да се охладе и смире, преиспитају своју одлуку и суоче се с реалношћу о томе како ће им изгледати живот без супружника. Али то вероватно неће довести до великог помака који би поправио штету нанету вишедеценијском политиком једног детета.