КАД ЖЕНАМА СМЕТА ПРАВО ЖЕНА ДА БУДУ ИНФОРМИСАНЕ – 2. ДЕО

„Цивилизацијско достигнуће“ убиства свог детета

У чланку с портала N1 у ком се малициозно напада пролајф покрет у Србији и у свету, упитана како су ти покрети настали, госпођа Малишић каже да су „u pitanju duži koreni, ali da se radi o američkom kontestu i da je neobično da se neke organizacije iz naše zemlje povezuju sa njima i deo su te alijanse“. Питамо се шта је чудно у томе што се у дигиталном свету, који је због лакоће и брзине путовања и брзине размене информација заиста постао једно глобално село, организације из различитих земаља повезују у сарађују. Да ли госпођа жели да овим негира да и њена организација сарађује са сродним организацијама из света?

Даље, госпођа Малишић каже да је лако „u periodima krize udariti na ženska prava“ и да су посреди „opskurni, mračni ljudi koji … izgledaju banalno, ali je problem njihova agenda – pola stvari su laži i izmišljotine, manipulišu ljudima i osećanjima zavodljivom retorikom“. Волели бисмо да знамо на који то начин пролајф покрет манипулише људима и коју то заводљиву реторику користи, као и шта су то тачно лажи и измишљотине које покрет шири. Док чекамо одговор на ове недоумице, навешћемо неколико научних чињеница како би читаоци сами просудили да ли је реч о лажима, манипулацији и слично или није. Напомињемо да наша редакција не претендује нити може да тврди да говори у име целог пролајф покрета, али верујемо да ће се барем већина наших колега из покрета сложити са следећим тврдњама.

„Моје тело, мој избор“

Пролајф покрет не доводи у питање интегритет и неповредивост тела ниједне особе, па ни жена. Сасвим се слажемо с тврдњом да свако има право да располаже својим телом. Међутим, тачка разилажења с проабортивним покретом настаје онда када треба дефинисати шта је беба у мајчиној утроби. Притом, имамо и покушаје дехуманизације нерођеног људског бића коришћењем термина као што су зигот, ембрион и фетус (иако су то стручни називи за одређену фазу људског развоја, баш као и одојче, дете, адолесцент, одрасла особа…) или плод.

Коју год реч да користимо, прво је потребно утврдити које је врсте тај плод, ембрион и сл. у материци женке хомо сапијенса. Неспорно је да у питању биће настало од људских родитеља, што значи да и оно може бити само људско биће, а не штене, маче или зечић.

На то проабортери обично признају да је посреди потомство хомо сапијенса, али додају да „то није живо“ или да „није личност“ јер, нпр. „није свесно себе и околине“. Да се присетимо биологије за 5. разред: особине живих бића подразумевају способност раста, развоја, размножавања, размене материје и реаговања на утицаје из спољашње средине.

Од тренутка зачећа – уласка сперматозоида у јајну ћелију, размене генетског материјала и стварања пронуклеуса, првих деоба и стварања моруле, а затим бластоцисте – то што је у материци није тек неки скуп ћелија већ веома организован скуп ћелија који све време расте и развија се (што су одлике живота – размножавање код хомо сапијенса долази на ред тек петнаестак година касније),  и који такође размењује материје (храни се), а кроз само неколико недеља развија и прво чуло (развој чула додира почиње већ од 8. недеље с формирањем рецептора на лицу). До краја другог месеца трудноће (8. недеља од зачећа) ембрион је добио облик људске бебе и већину најважнијих органа, и након тога почиње нагло да расте.

Између 10. и 12. недеље, што је законска граница за абортус у Србији, ембрион је величине око 6 цм, има унутрашње органе и мишиће, срце које увелико куца, а и гениталије се формирају, мада се још не могу видети на ултразвуку. Поред тога, беба се већ помера, али је премала да би мајка осетила њене покрете. Отуда заблуда да беба „оживи“ негде у 4. месецу, јер у прошлости није било уређаја који би њене покрете видели овако рано.

Што се тиче тврдње да нерођена беба „није свесна“, па је зато ваљда у реду убити је, вредновање људског живота на основу свесности представља још једну стрмоглаву низбрдицу ка понору у ком не желимо да се нађемо, осим ако нисмо макијавелистички еугеничари којима је сасвим у реду да се људи деле на корисне и бескорисне, и да се ови други уклањају да би били мањи трошак друштву.

С друге стране, није тачно ни да је беба сасвим несвесна себе и свог окружења јер је доказано да бебе памте многе надражаје којима су изложене у материци (укуси, звуци, светлосни надражаји…) и осећају мајчина осећања среће, туге, стреса, што се одражава на њихово касније психичко и ментално здравље, те је тако настала и посебна грана развојне психологије – пренатална и перинатална психологија.

„Ви једноставно мрзите жене“

Но, ове медицинске чињенице о развоју нису довољне ватреним заговорницима убиства нерођене деце те, у недостатку других аргумената, оптужују пролајфере да „мрзе жене“ и да желе да им „контролишу тело“, или једноставно отворено признају да желе да абортус буде легалан кроз читаву трудноћу, до самог тренутка порођаја и из било ког разлога. Редакција IFN-а цени такву искреност. Ако имате радикална схватања, будите барем довољно храбри да их јавно признате и немојте се крити иза лажи о „женама у тешкој ситуацији“.

Међутим, свакако постоје и жене у тешкој ситуацији, којима у многим земљама највише помажу тзв. центри за кризну трудноћу – непрофитне организације које пружају услуге бесплатног утврђивања трудноће, ултразвука, помоћи у виду одеће и опреме за бебу, као и других врста помоћи (чување деце, смештај трудница и породиља, помоћ у образовању или проналажењу посла…). Иако пролајфере оптужују да им је стало само до тога да се беба роди, а после може и да умре у сиромаштву, истина је ипак другачија. Да иронија буде још већа, проабортери који оптужују пролајфере за небригу о деци након рођења прошле године вандализовали су, запалили и исцртали графитима више десетина просторија кризних центара за трудноћу у САД – а све под паролом „бриге о женама“.

Често чујемо и друге аргументе у прилог доступности абортуса, те тако и у коментарима на чланак с портала N1 читамо о „сиротиштима пуним нежељене и невољене деце“ и да је окрутно родити дете које не можеш да издржаваш. Питамо се да ли је абортус у било којој земљи на свету решио проблем сиромаштва? Чак и у онима где је закон о абортусу веома либералан, као што је до јуна 2022. био у САД, а и даље је доступан током читаве трудноће у скоро половини савезних држава. Госпође из чланка оптужују пролајф покрет да је за забрану контрацепције. Нећемо сада улазити у pro et contra средстава за контролу рађања, али ћемо поставити само два питања:

1. Да ли је макар у једној земљи лака доступност контрацепције драстично смањила број непланираних трудноћа?
2. Имају ли жене право да буду информисане о нежељеним дејствима средстава за контролу рађања како би на основу тога одлучиле да ли желе да их користе?

Жене после абортуса

Небројена, али заиста небројена сведочанства жена – и оних које су абортирале, и оних које су то замало учиниле – несумњиво потврђују да је тим женама у ситуацији кризне и непланиране трудноће била потребна нека врста помоћи и подршке, а не абортус, јер он није решио друге проблеме у њиховом животу будући да трудноћа није ни била узрок тих проблема већ се десила у „незгодном“ тренутку. Када се реше други проблеми у животу труднице – незавршено школовање, проблем с послом, партнерски односи, стамбени проблеми… – она прихвата бебу коју носи у себи и одлучује се за рађање.

Толико много постабортивних жена је рекло да нису биле довољно информисане о последицама абортуса, о животу који носе у себи. Толико много њих је рекло „да сам знала…. Никад то не  бих урадила“. У одличном есеју о пролајф покрету, некадашња феминисткиња Фредерика Метјуз Грин наводи речи једне постабортивне жене које одлично илуструју став друштва према трудноћи:

„Сви око мене говорили су ми да ће ’бити ту за мене’ ако абортирам, али нико није рекао да ће ’бити ту за мене’ ако родим бебу”.

Пролајф покрет се брине о правима жена и један од његових циљева јесте и правилно информисање жена о процедури абортуса и последицама по њено психо-физичко здравље. Тачно је да беба није део мајчиног тела, али абортус и те како утиче и на тело жене јер се на њему врши насилан прекид природног процеса размножавања људске врсте који може имати више нежељених последица.

Шта је прави феминизам?

Они којима је заиста стало до здравља жена неће их олако наводити на абортус, нити им то представити као једини излаз већ ће им пружити више могућности, а пре свега тачне информације на које свака жена има право. Проабортери који желе да ућуткају пролајф покрет, који тврде да је абортус „цивилизацијско достигнуће“ и скачу као опарени на сваки покушај дебате о том изузетно важном питању, понашају се управо супротно, и отворено говоре да женама нису потребне друге могућности осим абортуса. Ко се онда заиста брине о правима, здрављу и добробити жена?

Првобитни феминизам није негирао рађање као јединствену особину жена, као нераскидив део женскости и женске природе. Две од најпознатијих феминисткиња у историји – Сузан Б. Ентони и Елизабет Кејди Стентон – отворено су говориле против абортуса. Сузан Б. Ентони говорила је да је абортус „убиство деце“ и „инфантицид“. Алис Пол, Викторија Вудхал (прва жена кандидат за председника САД), Елизабет Блеквел (прва жена с медицинском дипломом у САД), Лукреција Мот, Сара Нортон само се нека од имена храбрих жена које су се бориле за истинска права жена у друштву – а не за „право“ да жене убијају сопствену децу да би биле једнаке с мушкарцима. Уосталом, ко је поставио мушко тело које не рађа као норму у друштву према којој жене треба да се уподобљавају?