Last updated on July 8th, 2021 at 05:21 am
НЕКА ЦВЕТА, И ТРЕБА ДА ЦВЕТА
Вести су неумољиве – у „златно доба“ о коме се причају бајке и басне (са приглупим наравоученијима) остали смо „краћи“ за скоро четиристо хиљада људи.
А свуда авиони, камиони, дронови и „летећи аутомобили“. И плата од 500 евра. И изузетно написани планови и програми за обнову демографије. И све цвета („Нека цвета, и треба да цвета“, рекао би Душко Радовић). Ма браво, брависимо! Ма лудило – шизење! „Ником није лепше нег` је нам, само да је тако сваки дан“. Или, нешто савременије, „Кока – кола, Марлборо, Сузуки, дискотеке, гитара, бузуки, то је живот, то није реклама, ником није лепше него нама!“ И, као што каже наш народ: „Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине“. И, да, спасићемо Косово и Метохију. И, да, сигурно ћемо у Европску Унију, али и у Русију, са све Белорусијом и БРИК-ом. Плус шеици на води, уљу и масти (можда не баш на масти, али кад се већ толико „масти“ у политичким говорима!) Нико не сме на Србе да кине док је нама Пекинга и Кине! Можда је неко у „депресији“, али не и ми, наравно. Нама цвета, буја, прогрес нам је баш права олуја! ( Не она из 1995, наравно; не инсинуирај тамо!)
Али, кад останемо сами, између црних зидова демографске истине, све је јасно.
Како рече онај алкохоличар: „Све знам, само не могу на ноге“.
ДВАДЕСЕТИ ВЕК
За време НАТО бомбардовања Србије 1999. године, наш историчар Љубодраг Димић написао је кратак текст „Српске жртве у 20. веку“ ( бирмингемска „Искра“, 1.јуни 1999.). У њему је дао преглед свега што се Србима десило у столећу „атомске технике и прашумске етике“ (Св. Јустин Ћелијски). Шта нам се десило? Да видимо:
„У овом трагичном веку Срби су се борили у пет ратова за своје преживљавање, у којима су искусили и доживели два геноцида, два грађанска рата, две стране окупације, победили у два ослободилачка рата, изгубили два пута своју државу и створили нову државу три пута. У последњој деценији овог века, уз помоћ САД и уједињене Европе, Срби су доживели егзодус широких размера и изгубили своје етничке територије. Од 24. марта 1999, Срби воде свој шести рат у 20. веку са јединим циљем да преживе, бранећи своје животе и своју државу, чувајући своју традицију и идентитет који не могу опстати без Косова и Метохије.
У Првом балканском рату 1912, у коме су се бориле балканске државе Србија, Грчка и Бугарска против Турске, српске жртве су износиле 30.000 рањених и убијених војника. Нерешени политички и територијални спорови балканских држава узрочили су Други балкански рат 1913. године у коме је Србија победила, али материјално исцрпљена са жртвама од 41.000 војника.
Два светска рата свела су српски народ готово на демографски минимум.’Демографски колапс’ Србије у Првом светском рату попео се бројчано на око 1.250.000 погинулих (402.435 војника и 845.000 цивила), и око 500.000 инвалида са трајно смањеном радном способношћу; демографски губитак (убијени, нерођени и радно неспособни) износио је 35 одсто целокупног становништва Србије. Највећи губитак претрпело је мушко радно становништво (између 18-55 година) – 62 одсто целокупног становништва (53 одсто убијених и 9 одсто инвалида). Такви губици изазвали су искорењење читаве нације и узроковали трајне, нерешиве последице у патријархалним српским селима (са 22 одсто више жена него мушкараца). Ратови за ослобођење и уједињење који су трајали више година (1912-1918) у којима су се Срби борили на страни Савезника (Француске, Енглеске, САД, Русије, итд.) утрошили су много животне снаге и изнурили српски народ, породили ‘ратну исцрпљеност’, ‘слабост’, ‘стагнацију’ и губитак читавих генерација.
Коса смрти у Другом светском рату однела је најмање 1.000.000 српских живота (тачан број није никада установљен јер је комунистичка власт у Југославији 1946. године ометала рад Комисије за утврђивање злочина окупатора из политичких разлога). Када се укључе заробљени и рањени, демографски губитак српског становништва износио је преко 20 одсто. Настањен на територији целе Југославије, српски народ је био расчеречен и изложен опасности биолошког, националног и културног уништења.
У периоду немачке окупације, више од 80.000 Срба је убијено, углавном у логорима смрти, специјалним затворима, казненим експедицијама и одмаздама у којима је 100 Срба убијано за једног рањеног, а 150 за једног убијеног немачког војника. Више од 350.000 Срба је насилно одведено у немачке логоре.
На територији италијанског протектората Велике Албаније (са укљученом Метохијом), више од 10.000 Срба је погубљено, а најмање 80.000 Албанаца је ту насељено. У мађарској окупационој зони, само у току 1941. године 10.000 Срба је убијено (од тога броја, 4.000 Срба је бачено у смрзнут Дунав, управо на месту где је мост који је ових дана разорио НАТО својим бомбама). Резултат бугарске окупације био је 20.000 убијених и 50.000 протераних Срба. Злочин почињен на територији Независне Државе Хрватске имао је највеће пропорције. Терору је изложено 1.900.000 људи. Према немачким изворима, 700.000 Срба је убијено у Хрватској, 250.000 покрштено и преко 400.000 протерано у Србију.
Злочини су почињени против српског становништва у току година разбијања Југославије. Разбијање СФРЈ је обављено путем оружане сецесије обилно помогнуте од међународне заједнице. Начело територијалног интегритета једне државе и неповредивост њених међународно признатих граница (Повеља УН, Закључни акт Конференције за сарадњу и безбедност у Европи) није поштован у случају Југославије. Право самоопредељења везано је за федералне јединице. Срби су изузети из универзалног права на самоопредељење. Њихова обавеза да живе са другим нацијама у заједничкој држави је пренебрегнута. Дипломатско признавање сецесије омогућило је грађански рат који је почео у Хрватској 1991. и проширио се на Босну и Херцеговину 1992. и био оглашен агресијом.
У тим ратовима Срби су претрпели теже губитке од других народа у Југославији. У 1990-им годинама око 500.000 Срба су заувек напустили Хрватску (емигрирали или били протерани). Према неким изворима, 1991. године је 723.665 Срба живело у Хрватској; данас их има 130.000 – 150.000. Стога, демографски губитак износи скоро 600.000 Срба. Према проценама стручњака, број српских жртава у Хрватској био је 8.000 – 10.000. А од укупног броја жртава у Босни и Херцеговини (оцењен на 80.000), више од 30.000 су Срби.
У првој деценији овога века, Срби су били у већини у Македонији, Косову, Метохији и Санџаку (50,4 одсто). У Босни и Херцеговини, они су представљали већину целокупног становништва (43 одсто) и били су у већини у 28 од 53 среза. Срби су живели у компактним групама у Хрватској, у Славонији (21 одсто) и Далмацији (17 одсто становништва). Представљали су бројчану већину у 20 срезова. Стотине хиљада Срба су били приморани да напусте Косово и Метохију. У периоду 1971-1981, број Срба који су емигрирали са Косова и Метохије био је 13 пута већи од броја који се тамо настанио. На крају овога века, очигледно је да су територије на којима су Срби живели етнички испражњене. Политичком репресијом, њихово присуство у Хрватској је смањено на постотак који статитистички није значајан. Данас представљају само 30 одсто становништва у Босни и Херцеговини.
У међувремену у току је разарање Београда по 42. пут у његовој историји!“
Тако професор Димић 1999. године.
ГУБИЦИ ОД 2001. ДО 2011.
У тексту „Демографска „будућност“ Србије“, објављеном у зборнику Уније синдиката просветних радника Србије, „Колико коштају илузије“, професори Миљан Мићуновић и Милан Селаковић су, на основу података које им је доставио демограф др Владимир Никитовић, записали следеће:
„Зашто жмуримо пред нестајањем? Да ли нас узнемирава податак да смо за последњих десет година остали без 400.000 људи? Зашто затварамо очи пред чињеницом да жене у Србији први пут рађају са непуних 28 година и да просечан мушкарац постаје отац у 33-ој години, а онда нас изненади сазнање да је трећина бракова у Србији без потомства. Јесмо ли забринути што свако пето домаћинство у овој земљи чини само један члан?/…/ Данас, старијих од 65 година има 2,5 пута више него младих, па се отуда демографска старост (просечна старост грађана) повећала и износи 42,2 године./…/ Србија улази у ред десет најстаријих популација на свету (чак 2,9 милиона грађана је старије од 50 година). Узроци су пре свега веома низак наталитет, висок морталитет, проблем зачећа, касно родитељство, али и сиромаштво, незапосленост, себичност и борба за ,,голу“ егзистенцију. Најгоре стање је у Источној Србији и Старом Влаху. У општинама Црна Трава и Гаџин Хан просечна демографска старост износи преко 50, док је она у Новом Пазару и Прешеву око 26, односно 29 година. Број становника се за више од 10 одсто смањио у општинама попут Босилeграда, Беле Паланке, Варварина или Српске Црње и то за период од само 5 година. /…/У последњој деценији сваке године око 150.000 радно способних људи напушта своје пребивалиште и сели се у Београд, Нови Сад и Ниш, док је у општинама Нови Пазар, Прешево и Тутин, где су Бошњаци и Албанци већинско становништво, тај раст настао као последица највећег природног прираштаја у Србији. Више од 40 година београдске општине Врачар, Савски Венац и Стари Град бележе пад становништва због исељавања и негативног природног прираштаја, док су се колевке највише љуљале у Гроцкој, Звездари и Сурчину. /…./Полови концентрације становништва су на главној трансферзали од Новог Сада до Лесковца и помоћној у долини Западне Мораве/…/. Овде живи више од 3 милиона људи или скоро 50 одсто становништва Србије. Примећују се и енклаве попут Крагујевца, Суботице и Новог Пазара, док су делови Источне Србије, Баната и Рашке готово празне области. У Институту друштвених наука примећују да се све више становника концентрише у великим градовима, али страхују да ће и том тренду ускоро доћи крај.“
Тако је то било у првој деценији 21. века. Златној, постпетооктобарској.
Али, зар је могуће да је све тако и сада, у златној другој деценији, кад овде тече мед и млеко, са све дроновима, авионима, камионима и „летећим аутомобилима“?