Last updated on April 13th, 2021 at 05:30 am
АКО ВЕЋ ИДЕМО ДО КРАЈА
Информатичар и блогер Десимир Ћировић је, ових дана, решио да преиспита најновије „законодавство“ у области „истополних заједница“, па истиче: „Уз дужно поштовање према интими сексуалних оријентација, а не улазећи у моралне, духовне и биолошке одреднице покушао сам на логички начин да сагледам евентуалне правне последице.“
Основно питање које се поставља, вели Ћировић јесте – „да ли неко ко је у браку може да буде истовремено и у истополној заједници.“
То је својеврсна логичка непојамност, каже Ћировић: „Ако се то не дозволи, онда је дискриминаторски по својој дефиницији; јер, као што постоји могућност да неко има сексуалну оријентацију према истом полу морали би се испоштовати и случајеви када постоје истовремени афинитети према свим половима, то јест родовима. Ако се то дозволи, онда се нарушава концепт брака као таквог јер се неком ко је у браку дозвољава да буде и у истополној заједници и постављају се сви правни проблеми везани за такав статус. Ко има приоритет, брак или истополна заједница? Или се исто третирају? Ако се исто третирају онда се поставља питање полигамије, тј. морало би се дозволити полигамија, што би опет нарушило концепт брака као таквог.“
Ту је и питање џендера: „Колико је мени познато, тренутно, а по прихваћеној агенди, постоји 51 полна или родна орјентација, тј џендер. То би у пракси значило да се, по овом закону о истополним заједницама, дозвољава само 51 врста заједница у односу на 1352 могуће, што значи да су, на основу полне оријентације, дискриминисане 1301 врста заједница. Ово у случају да смо се ограничили на моногамију полних заједница.“
Шта би се, пита се Ћировић, десило да се законски дозволи „полиљубав“, то јест везе између разних џендера? Он истиче: „То би био шеснаестоцифрени број и, како се у законским актима подразумева да се сваки термин именује и дефинише, онда би само за именовање и дефинисање требало око 13 милијарди година под условом да се свака комбинација може дефинисати за 1 минут.“
Закључак је јасан: „Можда ипак треба сачекати да се свака од тих могућих заједница дефинише, па онда да се донесе целокупно законско решење јер овим парцијалним приступом ће увек бити оних који су дискриминисани, а то не смемо дозволити.“
Тако Ћировић.
Спрдачина на безброј начина у друштву кловновско-карневалског типа, у коме је демократија извргнута у ругло.
А знало се, није да се није знало.
Ево шта је потписник ових редова писао, сад већ далеке, 2011. године.
ПОДСЕЋАЊЕ ИЛИ ХРОНИКА НАЈАВЉЕНОГ СЛОБОДОУБИСТВА
Институт друштвених наука из Београда објавио је 2009. године књигу „Ка демократском друштву: истополне породице“. Аутор књиге је Зорица Мршевић, која је имала видну улогу у „омбудсманским“ пројектима жутокраких властодржаца. Да је књига била огледало наше будућности, показују и њени рецензенти: Маријана Пајванчић, професорка Уставног права са Правног факултета Универзитета у Новом Саду, Марија Драшкић, професорка породичног права са Правног факултета у Београду и судијка – судиница Уставног суда, као и Олга Цвејић, професорка Породичног права из Новог Сада. Рецензије су, свакако, биле позитивне; а то значи једно – чека нас оно што је у књизи описано.
Зорица Мршевић описује пут ка легализацији хомосексуалних бракова: кохабитација, као некад у Француској, где “веселници” („gay“) имају права ванбрачне заједнице без деце; у појединим државама САД то се зове „домаће партнерство“. Следећа тачка дневног реда је регистровано партнерство (Чешка, Данска, Финска, Швајцарска, Нови Зеланд, Немачка, Норвешка, Луксембург, и „напредна“ Словенија.) Пар хомосекусалаца има право на све као и нормални брачници, осим да усваја децу. Коначни циљ содомизације, маскиране у глобализацију, јесте пак ИСТОПОЛНИ БРАК. Ту хомосекусалци добијају право на усвајање деце.
Ауторка књиге поштено признаје да ЕУ не може никога да натера да озакони истополне заједнице, а камоли такав „брак“ са усвајањем деце. Па ипак, Европски парламент стално препоручује да се према „веселницима“ („gay“) укину све врсте дискриминације, укључујући и забрану усвајања деце. (Чик погодите да ли ће жутокраки имати смелости да те препоруке – необавезујуће, господо! – не прихвате као наредбе!) А тек кад од Зорице Мршевић сазнају да се и Барак Обама залаже за њихове „бракове“ и то да могу да усвоје децу, при чему се овај миротворац (с бомбардерима изнад Либије и трупама на северу Космета) залаже за то јер „милиони Американаца треба да поносно живе у слободи“ – како да одоли срце њихово, пуно љубави према Обами, Хилари, Бајдену и другим просветитељима човечанства на ивици Трећег светског рата?
Свако признавање кохабитације и регистрованог партнерства не задовољава хомосекусалну мањину. Чим су у Ирској добили право на партнерство, већ сутрадан су организовали марш у Даблину, узвикујући: „Шта хоћемо? Брак. Када хоћемо? Сада!“ Па је једна њихова боркиња рекла да давање неких права хомосексуалцима још увек не значи да су они равноправни. (Наравно, кад добију право да усвајају децу, они ће ићи даље; у САД постоји, сасвим легално, и у овом тексту већ поменуто, друштво звано NAMBLA – NORTH AMERICAN MAN-BOY LOVE ASSOCIATION, које се, наравно, залаже за легализацију педофилије, и редовно учествује у свим gay pride манифестацијама.)
Иако савремена наука одавно оповргава „веселнички“ („gay“) мит о томе да је 10% човечанства хомосекусално (реч је, бар кад је САД у питању, о 3% мушакараца и 1,5% жена с трајним хомосексуалним опредељењем), Зорица Мршевић се непрестано позива на „науку“, па нам показује како су и животиње повремено „хомосексуалне“ (жирафе, мајмуни, китови и лабудови), па чак имају и „доживотна истополна партнерства“. Логика ове „научне аргументације“ веома је дубока: угледајући се на животињски свет, могли бисмо да упражњавамо прождирање мужа од стране жене (тако раде инсекти богомољке); или убијање туђе деце да би нам родитељи побијених малишана узгајили наше јединче (тако ради птица кукавица); или прождирање сопственог потомства (тако понекад ради мужјак-лав). Жалосно је што се наука у Србији претвара у јефтину пропаганду политички коректних ставова, а уместо цитирања Маркса и Енгелса, имамо навођење ставова Барака Обаме. Кад прочиташ рекламу „истополних бракова“ кроз позивање на животиње, падне ти на памет онај графит, који се ругао рекламним кампањама лоше робе, питајући пролазнике зашто не једу оно што се углавном не једе, и додајући: „Зар се милиони мува варају?“
Од Зорице Мршевић сазнајемо да је наука „доказала“ генетску условљеност хомосексуализма (при чему су они који су то доказивали и сами били хомосексуалци, попут Левеја), док се прећуткују она научна истраживања која доказују да је највећи број оних који су се у зрелом добу идентификовали као хомосексуалци био сексуално злоупотребљен од старијег хомосексуалца у детињству. Такође, ауторка све време у књизи тврди да деци ништа не смета ако су од детињства упозната са овом „полном оријентацијом“ као нечим нормалним. Наравно, њена главна теза је да су хомосексуалци веома добри „родитељи“, и да деца у њиховим „браковима“ немају никаквих последица по развој и срећну будућност. Такав поглед на свет у једном „демократском друштву“ свакако се мора наметати и кроз школски систем, па ускоро можемо очекивати оно што већ деценијама имамо у најнапреднијој од свих напредних земаља света, САД, чије су школе потпуно отворене за „веселнике“ („gay“), како смо и видели.
Као и сви велики ЕУ инквизитори, Зорица Мршевић за неприхватање генијалних ЛБГТ идеја оптужује „моралну панику“ (коју, свакако, увек прави „морална већина“, тупоумни хетеросексуалци који рађају децу и желе да и њихова деца рађају децу), као и „фанатичну религиозну искључивост“, која је некад „анатемисала локомотиву“. Иако не нуди експлицитне методе за обрачун с „искључивцима“, ми их, у Србији, већ видимо: од митрополита Амфилохија грађанистички тоталитарци су тражили да се извини због тога што је, из православне перспективе, коментарисао „параду веселника“ („gay“) октобра 2010. у Београду. Митрополит Амфилохије је, тим поводом, у марту 2011. јасно и гласно рекао: „Свако има право да живи како сматра исправним, али то не значи да је тај начин истински прави начин/…/ Ја сам дужан и пред Богом и људима да скренем пажњу и себи и другима да не иду путем који води у пропаст, осуђујући грех./…/ Црква мора да каже своју реч, а други одлучују да ли ће то прихватити. Не може Црква да прихвати настраност, неприродност живљења као принцип живљења./…/ Не осудих грешника, него грех, оно што унижава његово, моје и достојанство других људи, а његово је да ли ће то да прими или не.“
Или, како то пише у једном од кључних докумената савремене Православне Цркве, „Основама социјалне концепције РПЦ“: „Православна Црква полази од непоколебивог становишта да богоустановљени брачни савез мушкарца и жене не може ни да се упореди са изопаченим испољавањима хомосексуалности. Она хомосекусализам сматра греховном позлеђеношћу људске природе, која се превазилази духовним напором што води ка исцелењу и личносном узрастању човека./…/ Односећи се с пастирском пажњом према људима који имају хомосексуалне склоности, Црква се истовремено одлучно противи покушају да се грешна тенденција представи као предмет поноса и пример за подражавање.“
Тако размишља огромна већина грађана Србије, и то не само православних Срба, него и представника других традиционалних конфесија нашег терена.
Ово је, да поновимо, текст из 2011. године.
Види се да одани војници Империје Вашингтон–Брисел раде „по дифолту“, како им је наређено и како су обучени.
Али…
ИПАК, БОРБА СЕ НАСТАВЉА
Песник Рајко Петров Ного одавно је рекао: „Из нових фресака стара туга веје – није све пропало кад пропало све је.“
И у томе је суштина: није све пропало кад пропало све је. Иако метафизички болесници у служби НАТО империје хоће да од Србије направе на смрт болесно друштво, у коме ће бити могући истоБолни „бракови“, то им неће поћи за руком. Сви знамо да нам се подмеће окупациона „агенда“ у име „људских права“. Али, баш зато што то знамо, и што, како стара изрека каже, нисмо сисали весла, нећемо пристајати на лажи и преваре које нам, плаћени од НАТО империје, нуде.
Као и Десимир Ћировић и толики други, незгрбљени и непропузали, борићемо се свим средствима духовног отпора: од ругања њиховим буделаштинама до сабирања свих снага у борби за нормалну, духовно и телесно здраву, породичну Србију.
Победа ће, наравно, бити наша.
То јест, како Срби кажу, Божија – па наша.