Брачни пар је добио дете – дечака. После неколико година су се развели. Одједном, дечакова мајка одлучује да је он у ствари девојчица. Почиње да га облачи као девојчицу и даје му женско име, а потом покушава да га упише у вртић као девојчицу.
Шта ви мислите, како би у нормалној ситуацији отац, лекари и друштво требало да реагују на то што се овде дешава?
Све донедавно, реакција на такву ситуацију – у било којој земљи – углавном би била иста. Да је посреди то што дечак мисли за себе да је девојчица, лекари би његовој мајци објаснили да то није довољан разлог да и она подржава ту његову представу о себи. Такве мисли јављају се код деце која и даље не разумеју добро суштинску разлику између полова. Да је дечак истрајао у томе да себе назива девојчицом, поставили би му дијагнозу „поремећај полног идентитета у детињству” (шифра F64.2 према 10. ревизији Међународне класификације болести – МКБ10). Лекари би можда рекли мајци да дугорочна истраживања деце с тим поремећајем „показују да само између 2% и 20% [деце] има тај поремећај када одрасте” (према седмом издању Нелсоновог уџбеника педијатрије).[1]
Ако мајчино веровање да је њен син девојчица није проистекло из дечаковог понашања, или ако она и даље истрајава у томе упркос лекарском објашњењу, можда би у том случају њој препоручили да оде код лекара. А ако би се родитељи обратили закону да реше свој спор, ниједан суд не би подржао мајку која инсистира на томе да од дечака направи девојчицу. „Па то је лудост!”– била би реакција сваке здраворазумске особе до пре само две деценије. Лично се сасвим слажем с том реакцијом.
Нажалост, последњих година овакво лудило постало је део „нове нормалности” у многим земљама. Разуме се, ту нема ничег „нормалног”. Објективно, у стварности, два и два су и даље четири, а не пет или двадесет два. Исто тако, дечаци су дечаци, а девојчице су девојчице, и то је одређено природним, биолошким полом детета. Особа која верује да је он Наполеон, неће заиста и постати чувени француски цар из 19. века, само на основу свог веровања. Исто тако, мушкарац који реши да буде жена неће постати жена само зато што је тако одлучио. А опасне операције и штетне хормонске терапије исто тако неће променити ту чињеницу.
Друштво не може променити објективну стварност тако што ће лудост прогласити нормом и применити силу закона да оне који се не слажу с таквом политиком натера да на то пристану. Стварност – као што су закони аритметике, биолошки пол особе, или чињеница да је брак заједница мушкарца и жене – остаће непромењена. Али када се лудило прогласи нормом, друштво се преображава – и то озбиљно: оно тако постаје жртва лудилу.
Прича о Џејмсу Јангеру, дечаку из Тексаса, трагична је илустрација свега тога.
Џефри Јангер и Ен Георгулас развели су се пре неколико година. Из брака имају два сина – Џејмса и Џуда. Родитељи су добили заједничко старатељство, мада су деца углавном живела с мајком. А онда једног дана, када је био у посети оцу, мали Џејмс му је рекао да је он сад девојчица. Како је пренео оцу, мајка му је тако рекла.
Госпођа Георгулас је наводно одлучила да је њен син девојчица јер је глумио женске ликове из Дизнијевог цртаног филма Залеђено краљевство, и више је волео да се игра играчкама које је она сматрала да су за девојчице. Она је мислила да је неопходно да подржи „родно опредељење” свог детета, које је у то време имало пет година. Почела је да се према њему опходи као да је девојчица и да га зове женским именом Луна. Купила је перику за дете и водила га са собом на ЛГБТ параде.
Поред тога, мајка (иначе педијатар по занимању) обратила се лекарима у програму GENECIS. Назив програма је акроним за Gender Education and Care Interdisciplinary Support Program– „Интердисциплинарни програм подршке родној едукацији и нези”. Оснивач програма, др Химена Лопез, говори о њему као о „јединој клиници за трансродну децу и тинејџере” у „конзервативном” Тексасу. На њиховом веб-сајту стоји да се у оквиру програма спроводи хормонска терапија и терапија блокаторима пубертета (лековима који спречавају развој секундарних полних карактеристика код младих пацијената) за децу узраста 7–14 година.
Строго говорећи, према нашем мишљењу, сама чињеница да такви програми за децу постоје покреће озбиљна питања о менталном здрављу нашег друштва у ком је нешто такво могуће. Не тако давно, у јавности је избио озбиљан скандал у вези са „Центром Тависток”– једином клиником у оквиру британског здравственог система за трансродну децу у Великој Британији. Неколико запослених напустило је клинику, тврдећи да се у тој институцији деца од само три године подвргавају „непотребним поступцима промене пола” након неоснованих и на брзину постављених дијагноза.
Коментаришући ту ситуацију у Тајмсу, професор Карл Хенеган, директор „Центра за медицину засновану на доказима” при Оксфордском универзитету, изјавио је: „С обзиром на недовољно доказа, нерегистрована употреба [таквих] лекова за лечење родне дисфорије значи да је то заправо нерегулисани живи експеримент на деци.”
Но, госпођа Георгулас очигледно мисли да је сасвим у реду да њен син буде предмет таквих експеримената. Иначе, како медији преносе, она Џејмсу (а ни његовом брату) није биолошка мајка: дечаци су зачети вештачком оплодњом уз дониране јајне ћелије.
Отац је (иначе православни хришћанин), разуме се, ван себе због тога што се ради његовом детету. Убрзо је дошло до спора између родитеља, који је прерастао у судски поступак.
Помислили бисте да је то крај те бизарне ситуације. Међутим, до тог тренутка Џејмс је напунио седам година. Када је у посети оцу, он (како његов отац каже) себе сматра дечаком и бира да користи мушко име. Џефри Јангер је изјавио да је испрва дозвољавао сину да носи женску одећу док је код њега у посети, али би ускоро видео да је дечак сам ту одећу бацио у ђубре.
Оно што госпођа Георгулас ради Џејмсу треба да се отворено назове правим именом: злостављање детета, које треба сместа зауставити.
Али деценијски напори милитантних „ЛГБТ” активиста, који агресивно притискају научнике и лекаре да се поклоне њиховој идеологији, нису остали без плода. Они утичу на стручњаке и на друштво као прави инхибитор сазревања – те тако из моде излазе зреле оцене, засноване на објективној истини. Штавише, оне постају нешто опасно што се више не сме јавно исказати. Стога ни у случају малог Џејмса није дошло до једноставне, очигледне и праведне пресуде. Уместо тога, уследила је дуга правна битка између оца и мајке.
Прошлог октобра, порота је одлучила да мајка треба да буде Џејмсов „једини руководећи старатељ”, те да има искључиво право да у његово име доноси све медицинске одлуке. Другим речима, требало је да јој дају право да од дечака направи девојчицу, противно жељама дететовог оца (као и самог детета, како отац тврди).
Разуме се, отац се није сагласио с том сулудом одлуком. Поднео је жалбу. Затим је покренуо веб-сајт под називом „Спасимо Џејмса!” (Save James!) и привукао пажњу организација и појединаца који се противе таквим експериментима на деци. Захваљујући њиховој помоћи, успео је да прикупи неопходна средства за правне заступнике.
У октобру је судија Ким Кукс одбацила одлуку пороте и пресудила да мајка не треба да има право да сама одлучује о синовљевом полу. Истовремено, ућуткала је оба родитеља забранивши им да јавно говоре о случају свог сина док он не напуни 18 година. Очигледно јој се није допала сва пажња јавности коју је случај привукао. По њеном мишљењу, отац је нарушио дететово право на приватност тиме што је скренуо пажњу на сулуду ситуацију у којој се дете нашло.
Наравно, у покушају мајке да промени дететов пол суд није видео нарушавање дететових права. Али макар је пресудио да родитељи заједно морају да доносе медицинске одлуке о дететовом полу. Уз један услов: ако родитељи не могу да се сагласе, одлуке о детету доносиће „координатор родитеља” кога одреди суд. Успут, такве судске одлуке представљају очигледну узурпацију природних права родитеља. А чињеница да много људи у неким земљама то не увиђа, указује на једно: да је та неприродна узурпација већ отишла предалеко.
Но, судска пресуда имала је макар трунку правде у себи. Разуме се, није одговарала госпођи Георгулас, која је наставила да се бори за право да свог сина претвори у девојчицу. У новембру 2019. тражила је да се обори та друга судска одлука и да се врати она првобитна одлука пороте, која јој је и омогућила да спроводи своју окрутну намеру.
Крајем јануара 2020. поново је изгубила на суду. Судија Мери Браун потврдила је да родитељи имају једнако право да одгајају сина и пресудила да се све медицинске одлуке морају доносити заједно.
Нажалост, прича се ту не завршава. Са упорношћу, коју је могла употребити у много боље сврхе, госпођа Георгулас наставила је да покушава да Џејмса претвори у девојчицу Луну. И пре неколико дана, 11. августа 2020, суд је донео нову пресуду чиме је учињен један корак ка испуњењу мајчиних захтева.
Премда јој није дала право да самостално доноси медицинске одлуке о сину, судија јој је дозволила да одлучује кад је реч о дечаковој терапији и образовању. Мајка ће сада вероватно моћи да осмогодишњег сина упише у школу као девојчицу. На фејсбук страници „Спасимо Џејмса” неко је прокоментарисао, „Судија Мери Браун осудила је Џејмса и Џуда на доживотну терапију, збуњеност и злостављање, а да ниједно рочиште није одржано.”
То што доживљава мали Џејмс – као и многа деца у Сједињеним Државама и другим земљама – сулудо је, дивљачки и окрутно. То што суђења у стилу „идеологија против биологије / стварности” уопште могу да се одрже, симптом је дубоке менталне патологије друштва. Остаје нам само да се надамо да се налазимо у фази у којој је и даље могуће да све то преокренемо.
Али да бисмо стали на крај том лудилу, неопходно је да науку и медицину вратимо правим власницима – разуму и здраворазумском расуђивању, и да их ослободимо из руку агресивне, апсурдне идеологије и њених радикалних активиста. Ово што се дешава представља опасност за све нас – и сви смо позвани да се боримо против те бесмислице како год знамо и умемо, да бисмо Џејмса и многу другу децу спасли од оних који покушавају да их принесу на жртву „боговима” нових, лажних „вредности”. Нажалост, до сада су сексуални радикали били много активнији од здраворазумских грађана – прошле године, захваљујући њиховом агресивном притиску, Светска здравствена организација престала је да трансродност сматра поремећајем, према новој ревизији Међународне класификације болести (МКБ – 11).
У Сједињеним Државама, то се десило још раније – у последњој ревизији ауторитативног америчког Дијагностичког и статистичког приручника менталних поремећаја (ДСМ-V), дијагноза „поремећај полног идентитета” замењена је „родном дисфоријом”. Као што објашњава осмо издање већ поменутог Нелсоновог уџбеника педијатрије, то је „оличење напора да се уклони стигматизација термина ‘поремећај’, а да се истовремено задржи дијагноза у ДСМ-V како би се омогућило покриће медицинских интервенција.”[2]
Морамо да схватимо да то нема никакве везе с науком и медицином. Специјални извештај Сексуалност и род, објављен 2016. у часопису New Atlantis, каже: „Само мали број деце код којих се јави поистовећивање са супротним полом настави да се тако осећа у пубертету или одраслом добу[…] Нема доказа да сву децу код које се јаве мисли и понашања неуобичајена за њихов пол треба охрабривати да постану трансродна.”
Кад већ причамо о малом Џејмсу Јангеру, вреди присетити се и трагичне судбине још једног детета – Дејвида Рејмера, пацијента Џона Манија, једног од зачетника родне идеологије. Том детету су (уз пристанак оба родитеља) уклоњене полне жлезде, па је од детињства одгајан као девојчица под именом Бренда. Он је касније покушао да се врати нормалном животу, али није успео. У 38. години Дејвид Рејмер је извршио самоубиство тако што је пуцао себи у главу из сачмаре коју је претходно скратио тестером. Сви се искрено надамо да ће Џејмс Јангер живети срећно, и да му се ништа неће десити – између осталог и захваљујући несебичној борби његовог оца и многих других. Али они који ово родно лудило спроводе у пракси не смеју заборавити на трагичне последице које су такви сурови експерименти већ изазвали код деце.
References:
[1] Nelson essentials of pediatrics / [edited by] Karen J. Marcdante, Robert M. Kliegman .– Seventh edition, p. 75
[2] Nelson essentials of pediatrics / [edited by] Karen J. Marcdante, Robert M. Kliegman .– Eighth edition, p. 87.