Јован Јовановић, Змај Јова или једноставно Чика Јова, како смо га од милоште звали кад смо били деца, био је успешан у многим областима. Учен и човек од пера, склапао је стихове, састављао збирке, уређивао часописе, а с друге стране био одличан у свом лекарском позиву, као и у бављењу политиком. Поред свега тога, био је човек великог срца за све људе које је познавао, а стиховима се бранио од несреће која га је погодила и свих зала овога света. Његове збирке ,,Ђулићи” и ,,Ђулићи увеоци” остали су као сведок превелике среће и још веће несреће коју је спознао за живота Јова Змај. Као и Ружа, девојка којој је сам измислио име и посветио јој своје натрајније и најлепше стихове.
Сусрет двоје младих одиграо се када је Јован већ био дипломирани правник у касним двадесетим. Наиме, његова сестра од тетке, Пава Нешковић, разболела се, а неговала ју је ни мање ни више него будућа Јовина љуба, млада Еуфросина. Приликом једне посете сестри, девојче западе песнику за око, те овај учеста са посетама више због ње, него због саме болеснице.
Како га још од детињства прати једна незахвална особина – стидљивост, млади поета се не усуђује да разговара са Еуфросином. Посматра је из прикрајка, а осећања претаче у песму. Међутим, ни у песми нема храбрости да се обрати директно њој која је ,,анђео по души, анђео по лику”, већ нежне стихове упућује болесној сестри у којима даје тек назнаке збивања које се одигравају у његовом срцу.
Ни песма их није спојила. А што не споји песма, здружиће писма. Јован јој пише откривајући своја осећања и притом је назива Ружом, попут најлепшег миришљавог цвета.
,,Мила госпођице Ружо,
увек сам се чудио кад је ко писао писмо тамо где би се речима изразити могао; сад видим да нисам имао право. Сад најбоље видим да има ствари, које се ни речима ни писмом довољно казати не даду, а затајити, прећутати, никако. Ви читајући сад ово писмо или сте се намргодили или – или сте се можда мало застидели осећајући да вам сасвим неповољно није. Ако се мргодите, дерите писмо таки; молим Вас немојте даље читати, – што и да знате где помоћи не можете, – подерите га таки, па заборавите, да сте га икад добили, – заборавите сасвим, – Ви ћете лако – а ја како узмогу. Али ако подерали нисте, ако сте (не само из љубопитства) и на ову страну прешли, то седите па ми напишите да ли је Ружино срце сасвим њено, па ако је – и ако ја Ружи сасвим немио нисам, ако бих могао и милији бити, то ми шаљите брзо то неколико речи, да их пољубим онако, како се само Еванђеље љуби…
…Будите ми здрави, – сам се чудим од куд сам нехотице писмо ово пољубио.”
Чим је писмо послао поштом, отишао је накратко из Новог Сада, како не би био под истим небом док вољена девојка буде читала речи његовог срца. По повратку га је дочекао одговор:
,,Поштовани господине,
Кад сам Ваше писмо примила, нисам знала јесам ли будна или ми је на сну дошло. Дуго сам се мучила, оћу ли детињу дужност преступити и без материног знања жељу Вам испунити, најпосле одважим се уверити Вас да је срце још сасвим моје, да чије би било, кад све досад нисам знала да се може коме поклонити, слушала сам више пута ал’ осећала и веровала нисам.
Ружа”
Овим писмима, као и песмом коју је посветио сестри започео је Јовин поетски циклус ,,Ђулићи”, али и најсрећнији део његовог живота.
Ружа и Јова су се венчали на Светог Саву 1862. године, а весељу је присуствовао многи учен свет тог доба: кум Јован Ђорђевић, Светозар Милетић, Јаков Игњатовић… Тада почиње најлепше доба у животу овог тужног поете. У часописима и новинама излазе песме из ,,Ђулића” – ,,Кажи ми, кажи, како да те зовем!”, ,,Тијо, ноћи, моје сунце спава”, ,,Заспала си, а ја будан”…
Убрзо на свет доносе сина првенца Мирка, а наредне године се породично селе у Пешту, где поред посла, Јован одлучује да упише студије медицине. Из Пеште покреће и новине ,,Змај”, те отуд потиче и надимак који је придодао свом имену. У наредних седам година завршава медицину и враћа се у родни град, где отвара ординацију, а затим се сели у Панчево.
Успех у послу није пратила срећа на породичном плану. Син Мирко умире у трећој години, а ћерка Тијана живи свега три месеца. Црно небо се надвило над живот познатог песника. Треће дете, Сава, радује родитеље свега недељу дана, а четврто, Југ, умире одмах по рођењу. Јовина драга Ружа није издржала, мајчино срце је препукло за децом. Умрла је априла 1872. године. У тужној поворци корача сада већ седокоси Змај носећи у наручју малену бебу од два месеца. Међутим, ни то пето дете, татина мезимица Смиља, није дуго издржала. Умире у другој години живота.
Може ли већа несрећа снаћи једног човека. Гроб до гроба, дете до детета и међу њима вољена Ружа. Прави им спомен збирком песама ,,Ђулићи увеоци”:
,,Пођем, клецнем, идем, застајавам,
Шеталицу сату задржавам;
Јурим, бежим, ка очајник клети:
Зборим речи, речи без памети:
“Не сме нам умрети!”
Вичем Богу: Она је још млада!
Вичем правди: Она се још нада!
Анђелима: Ви јој срца знате!
Вичем земљи: Она није за те!”
,,Ђулићи” и ,,Ђулићи увеоци” чувају сву љубав и тугу које су испуниле песников живот.
Тада се окреће и својој деци, али и свој деци света и више но икад пише дечју поезију. Изгубивши своју, сва деца су постала његова. Од тог тренутка је живео и дисао за њих. Њима је покренуо и часопис ,,Невен”, уређивао ,,Коларац”, ,,Жижу” и још многе друге.
Након Ружине смрти, малој Смиљки је узео дадиљу, удовицу Марију Костић, а када је и Смиљку изгубио, у кућу доводи Маријине две ћерке, Мацу и Анку, и прихвата их као своју децу. Са новооснованом породицом сели се у Београд где обавља приватну лекарску праксу и постаје драматург Народног позоришта. Неколико година касније, по преласку у Загреб Јова довршава ,,Снохватице”, станује близу Позоришта, како би поћерке могле да уче глуму. Међутим, као да се живот заверио против Јове, једна за другом умиру Маца и Анка, а скрхан и сломљен стари песник враћа се у своју Војводину, у Сремску Каменицу.
Тугу је утапао у раду, преводио Гетеа и Пушкина, писао за ,,Невен”, издао ,,Девесиље”… А онда је једне ноћи 1904. године, при раду за “Невен”, заспао и умро у сну. Сахрани је присуствовало много тужног света, оплакујући његову смрт исто колико и трагичан живот који је водио. Јанко Веселиновић је узео груду земље, пољубио је и спустио на ковчег. Како су тадашње новине писале, тим дирљивим гестом је измамио више суза него што су то чинили многи беседници.
Змај је отишао у наручје својој Ружи и милој дечици како би наставили сан који им је живот на силу прекинуо.