Last updated on January 21st, 2021 at 12:10 pm
Gutmenschen успостављају правила дискурзивног поретка, кодирају мрежу ауторитарне либералне политичке коректности, држе статус-кво еминентним. Добри људи крстаре и господаре јавним простором. Као мета-суверен без лица, анонимна диктатура само-регрутоване елите, она тражи подијум, надгледајући сваки мисаони покрет на врху пан-оптикона. Проговарајући из свог пост-материјалистичког комфора, они конструишу сет правила пристојности јавног говора, политичке коректности као шифре припадности за ексклузивни incognito либералне жандармерије. Они држе морални монопол у вечитој пози увређености за „напад“ на групе којима не припадају. Gutmenschen– увек тако сладуњаво космополитски сетни према патњи миграната. Али никада против геноцида колонијалних освајача.
Gutmenschen сужавају тематско поље дебате, структуришу поредак дискурса, а њихово нежно срце увек крвари проглашавајући терористу за жртву. Као структура моћи, овај жаргон вечите „забринутости“ и attitudinalkitsch, идеолошки терорише Академију, курикулуме и аутономију научног истраживања, претварајући јавни медијски простор у свој приватни, а сваки покушај нормализације говора сатерује у резерват: сексизма, хомофобије, расизма, фашизма и национализма. Овај „терор пристојности“, јесте владајућа норма оних који толеришу конкретно зло у име апстрактног добра.
От када је у NewYorkTimes-у, 28. октобра 1990, Ричард Бернстин демаскирао дискурзивне стратегије „растуће хегемоније политичке коректности“, њихова структура бива препозната и деконструисана и у другим политичким и културним контекстима. Тако се термин Gutmenschen везује пре свега за немачку и аустријску дебату из последњих деценија. Овај семантички феномен има своје паралеле и у другим јавним просторима (buonismo, bien-pensants), и представља симптом „фундаменталне кризе легитимације“ система, налазећи своју структурну аналогију у практично сваком друштву данашњице.
Концепт Gutmensch je, разуме се, саркастичан покушај да се иманује ова учена превара, да се дестабилизује терор политичке коректности, да се пружи отпор острашћеном догматском наметању либералне псеудоморалности и лукративног псеудо-хуманизма. Ови морални цензори престављају преторијанску гарду владајућег либералног фашизма. Техно-социјално стање мултипликује њихову моћ. Будно бдију над сваким покушајем ре-традиционализације, ре-национализаје, ре-маскулиназације глобалног друштва. И за то су добро плаћени.
У Србији има пуно пристојних и добрих људи. Њихова самопрокламована врлина је толико набубрила, да је постала саморазумљива, самоочигледна истина која се љути на сваки покушај легитимног пропитивања нормативних претпоставки њиховог хегемонијског дискурса.
У Србији је све више добрих људи. У Србији више скоро да и нема лоших људи. У Србији, чак и они који су сковали термин аутошовинизам, подржавају ауторитарни аутошовинистички поредак. Моји пријатељи, добри су људи.
Ја нисам добар човек.