Прошле недеље, предлог левичарског посланика Оливијеа Фалорнија за легализацију еутаназије у Француској пропао је захваљујући проницљивој акцији парламентарне опозиције. Три хиљаде амандмана поднето је уочи расправе, што је до те мере успорило поступак да је гласање постало немогуће.
Онај ко не трпи препирке, неће издржати суочавање са законодавним прописима. Заиста је лицемерно тврдити да је нечије убиство заправо „добра смрт“. Тешко је помислити да решење за нечији бол и потешкоће представља – убиство те особе. И лицемерно је назвати саучесништво у смрти особе „потпомогнутим самоубиством“.
Али највеће лицемерје је тврдити да постоји право на еутаназију јер, наводно, човек може да ради оно што жели са својим животом. У овом случају, лицемерје је заправо софизам – сензационална лаж формулисана тако да гурне саговорника у конфузију.
Ми, заправо, уопште не поседујемо свој живот. Да га поседујемо, знали бисмо како да га контролишемо. На пример, знали бисмо како да себи дамо живот. Али, упркос свим заблудама данашње науке и онима које можемо само замислити у будућности, човек сâм не може дати живот, нити зна како да га да. Живот увек долази од других – наиме, од родитеља – и то се може рећи чак и потпуно секуларним и радикалним језиком, то јест, не узимајући у обзир ниједно друго разматрање о стварању, души и Богу.
Човек вреднује живот колико и суву смокву. Он не зна одакле живот потиче, те због тога измишља многе лажи. Но, једино што може да уради јесте да призна да живот постоји пре њега и упркос њему, и да га поштује и негује, или да манипулише њиме и сузбија га. Али човек никада не може да створи живот.
Ми не стварамо живот; ни свој, ни туђи. То је зато што од првог дана ми уопште и не поседујемо свој живот. Ако не поседујемо свој живот, онда не можемо њиме ни да располажемо. Не можемо га сузбити. То можемо учинити на материјалном нивоу, али нама је то суштински забрањено на нивоу етике која је изузетно секуларна. Имамо задатак, радост и дужност да му се посветимо, да га чувамо, штитимо и вратимо Власнику кад за то дође тренутак. Човек треба да преузме одговорност која долази с тим што он верује у оно што жели. Али човек не може да задржи свој живот; једног дана мораће га вратити Власнику.
Ми немамо „право“ да се убијемо. Код еутаназије не постоји никакво „право“, јер живот који бисмо тако елиминисали није наше власништво. Наши животи морају да се врате кад за то дође време… Да се врате Ономе који нам је живот и дао.
Ако вам позајмљују аутомобил, немојте ни да сањате о томе да га ударите. Ако ви водите рачуна о возилу, онда га морате пазити и користити како треба. И морате га вратити у што бољем стању. У супротном, зајмодавац ће вас тужити за штету нанету тој имовини.
Ако се овако понашамо кад је у питању машина, зашто се не бисмо тако понашали и кад је реч о људском животу?
Не можете убити живот абортусом јер ви нисте власник туђих живота. Исто тако, човек не може извршити самоубиство, нити чак улепшати тај чин речима које ће одабрати да употреби, јер нико од нас не поседује свој живот. Увек осетим дубоко задовољство када те суве препирке и стерилни прописи који се хране нашом позитивистичком културом и наслађују се нашим легалистичким светом, срећним стицајем околности доведу до раскринкавања лажи „културе смрти“ и до примене закона одмазде.