Француска нема мира – растрзана борбом између предлога закона о биоетици, који је дословно наопак и опасан покушај да се преформулише секуларизам, и закона о такозваном „сепаратизму“, она заказује састанак са смрћу.
Заједно са законом о „сепаратизму“, који је стигао у Сенат 8. априла, иде и предлог за легализацију једног од многих оксиморона нашег доба – „потмогнутог самоубиства“. Јер, ако је самоубиство чин убиства самог себе, онда неко коме је потребна помоћ неког другог да би извршио самоубиство заправо тај чин не врши сам. Како се, онда, зове тај чин, кад је јасно да неглиже у виду појма „помогнуто самоубиство“ уопште не покрива голу истину?
Такав предлог је још један те врсте: четврти који ће се наћи у француском парламенту. Овај закон предлаже Оливије Фалорни, заменик председника Радикалне странке левице (Parti Radical de Gauche).
У издању француског дневног листа Le Figaro од 5. априла, писац Мишел Уелбек написао је да „цивилизација која легализује еутаназију губи право на свако поштовање“. Уелбек даље каже да, када присталице еутаназије говоре о „саосећању“, просто можемо да „опипамо лаж“, као и да је објашњење разлога иза предлога о легализацији еутаназије крајње „комично“.
Искрено, није ми много стало до Уелбековог мишљења, као ни до било чијег, почевши од сопственог. Штавише, рекао бих да се мишљењима само асфалтирају бескорисни путеви. Нису толико битна мишљења, већ гола и сирова реалност ствари. Убијање невиних и сакривање тог убиства под плаштом доброчинства за личну употребу крајње је лицемерно. Могло би се такође одмах легализовати и убиство у свој његовој искрености: уосталом, увек се може наћи неко ко мисли да треба обући прозирни неглиже.
Ако је, с друге стране, живот људи у заједници увек стигматизовао добровољно уклањање невиних заједно с другим злочинима, то је зато што нису важна мишљења већ ствари које су заиста озбиљне. Сва људска удруживања током историје човечанства заснивају се на очигледним чињеницама, као што је чињеница да убијање невиних представља зло. Ова стигма и друге забране представљају ограду подигнуту око села како би се село заштитило од чудовишта; ако је ограда срушена, звер неумољиво пустоши село све док у њему више нико не остане. Из тог разлога, када Уелбек каже да цивилизација која легализује еутаназију губи право на свако поштовање, он тиме не изражава само „мишљење“, један глас међу жамором многих коментатора. Он заправо понавља истинито запажање против ког ниједно друго мишљење не држи воду.
Цивилизација која легализује сузбијање недужне особе је попут цивилизације која легализује убиство: она руши ограду и пушта звер; ipso facto, губећи право на поштовање. И зато, непоштовање достојанства сељана које брани ограда не заслужује да о њему људи уопште размишљају.
Не морате бити обожаватељ контроверзног и несимпатичног Уелбека да бисте видели да ако Француска једног дана одобрити „потпомогнуто самоубиство“, та земља ће престати да заслужује поштовање. Баш као што Холандија, Белгија и Луксембург то више не заслужују јер је у тим земљама „потпомогнуто самоубиство“ озакоњено. Не зато што Уелбек тако каже, иако то што је очигледно постаје још упадљивије кад то изјаве познате особе , већ зато што је то непобитна чињеница.