ХРИШЋАНСКО СХВАТАЊЕ БРАКА
Познати савремени духовник, ученик старца Пајсија Светогорца, митрополит лимасолски Атанасије, о браку из православне хришћанске перспективе каже следеће: „Брак је пут ка човековом спасењу. Уколико га сагледавамо у духу Цркве морамо признати да главни циљ брака не може бити ништа осим човековог спасења. Односно, не може се рећи да је циљ брака срећа, рађање деце, или, на пример, стицање животног друга, зато што је све то другостепено.
Брак је врло важан догађај у нашем животу, и сама Црква га благосиља и штити. Знате, у првим годинама Цркве било је таквих хришћана (разуме се, то су били јеретици) који су учили да је брак нешто гнусно, да је испод девствености и да није добро да се човек жени. Међутим, свети апостол Павле каже отприлике за ове: међу вама има људи који вам саветују да се не жените и да се гнушате брака, док је брак код свих частан и брачна постеља је чиста (уп. Јевр. 13, 4).
Црква је врло рано правилима апостолских и васељенских сабора одбацила погрешне идеје о браку. На једном сабору је чак разматран проблем да ли је свештеницима дозвољено да се жене. Римокатолици ни дан-данас не дозвољавају својим клирицима да ступају у брак – тамо нема брака, постоји целибат. И на овом сабору је разматрано да ли свештеник сме да се жени, зато што су неки хришћани сматрали да је брак испод девствености, да није у складу с духовним животом, а још мање са свештенством. Разуме се, православни оци нису прихватили овај јеретички и погрешан став и један подвижник, свети Пафнутије, свештеномученик, је чак устао у заштиту ожењених свештеника и рекао је да частан брак није препрека за свештенство. Од тада у Православној Цркви постоје ожењена духовна лица. Дакле, Црква прихвата и благосиља брак и сматра га путем ка спасењу.
Главни циљ брака, овог веома важног догађаја, јесте наше спасење. То треба врло добро да схватимо, зато што управо на томе треба градити брак; ако човек не постави добар темељ све ће испасти укриво.“
Баш тако – укриво.
Што је криво, скрха се, сломи.
ГЛЕДАЊЕ У ИСТОМ ПРАВЦУ
То исто што и владика Атанасије са Кипра рекао је, само на песнички начин, и писац „Малог принца“: они који се воле не гледају једно у друго, него заједно гледају у истом правцу. Ка Христу.
Тако је било и у животу Достојевског, коме је, у спасавању његове немирне и страдалне душе, помогла прекрасна друга жена, Ана. Она га је, својом христоликом љубављу, избавила од тешке чамотиње, помогла му да се ослободи коцкарске страсти, нашла начин да врати његове дугове. Знатно млађа од Фјодора Михајловича, волела га је неизмерно, а својој деци је касније говорила да јој је муж био живљи, духовитији и човечнији од свих младића њених година, и да се никад није покајала што се удала за писца „Злочина и казне“.
И патња их је учила узајамности.
Нарочито патња због губитка двоје малишана – Соњу су изгубили док су лутали Западом, а Аљоша им је умро у отаџбини.
Фјодор Михајлович је, после Аљошине смрти, био на ивици духовног и душевног слома, али се Ана сетила Оптине пустиње.
О ОПТИНОЈ ПУСТИЊИ И СВЕТОМ АМВРОСИЈУ
Оптина пустиња један је од најзначајнијих духовних центара Православне Цркве у последња три века. Основали су га духовни синови Светог Пајсија Величковског, и у њему су налазили прибежиште многи великани Русије – од писца Николаја Гогоља, преко словенофилског делатника Ивана Кирјејевског, до философа Константина Леонтјева који се пред смрт и замонашио. Оптина је била и остала позната по свом благодатном старчеству, опитном духовном руковођењу, због кога су јој притицали верни са свих страна Русије. Један од њених највећих стараца био је баћушка Амвросије Оптински. Код њега се, у тешким животним ситуацијама, утешио баш Достојевски. Живећи у доба када је духовни разум неопходан као насушни хлеб, и данашњи човек ће у писмима и поукама Светог Амвросија наћи праве савете који ће му помоћи да себе и своје води путем ка вечности. На основу дубоког молитвеног и подвижничког живота, старац је давао поуке и слао писма која одишу оном благодатном силом које нема без крајње љубави и смирења. Послуживши Достојевском као један од узора за лик утешитеља, старца Зосиме, Свети Амвросије нас и данас привлачи Христу, Оптини и себи.
Па шта је он значио Достојевском?
Много му је значио. Баш кад је, како рекосмо, Фјодор Михајлович изгубио друго дете, сина Аљошу, његова Ана, велика душа, која је и сама мајчински силно патила – али је више мисилила о свом брачном другу него о себи – послала га је у Оптину код Светог Амвросија у пратњи младог философа Владимира Соловјова.
КАКО ЈЕ СВЕТИ УТЕШИО ДОСТОЈЕВСКОГ?
Руски изучавалац дела великог писца, Уделов, о томе каже: „На пут са В. Соловјовим кренуо је Ф. М. Достојевски јуна 1873. године. Даље пише Ана Григојевна: „Ф. М. Достојевски се вратио са пута као некако смирен и са повраћеним спокојством, колико је у таквој ситуацији било могуће. Провео је тамо два дана и две ноћи, а о. Амвросија је видео три пута: једном у гужви, а два пута насамо. Његове поуке изазвале су дубок утисак на Ф. М. Достојевског… Из његових казивања по доласку с пута, старца Амвросија је доживео као дубоког зналца људских срдаца и духовника продорног сагледавања човека“. О једном од поменутих разговора са о. Амвросијем можемо само стећи некакве представе. На пример, кроз Зосимине речи у поглављу Верујуће старице казује се: „Ето мајко… то древна Рахиља плаче“. Поводом тога Ана Григојевна пише: „Те речи испричао ми је Ф. М. Достојевски по повратку из Оптине пустиње. У разговору са о. Амвросијем говорио му је о нашој огромној патњи за синчићем. Старац обећа да ће у молитвама помињати Аљошу и „моју тугу“. У роману Зосима казује: „Поменућу, мајко, поменућу и тугу твоју, поменућу у молитви“.“
Туга родитеља, оца и мајке, туга због деце која прерано оду са овог света – о, колико таква туга спаја двоје људи у Христу! Она их чини крстоносцима у двоје, даје им дубоке увиде кроз заједничку патњу као једну од најважнијих тајни на путу Богопознања. Патњом, ублаженом у Христу, корача се ка заједничком спасењу брачника. А, како рече митрополит Атанасије Лимасолски, циљ брака је, на првом месту, спасење душе.
О ВИТЕШКОЈ МУШКОЈ ВЕРНОСТИ
Са благословом старца Амвросија, Фјодор и Ана су живели као прави хришћански супружици до краја његових земних дана, од кога ове, 2021. године, прође четрнаест деценија. Ана је доживела да јој, на самртној постељи, муж саопшти своју витешку тајну: „Затим ми рече нешто што би ретко који муж могао рећи својој жени после четрнаест година живота у браку: ’Знај, Ања, и памти да сам те увек свим срцем волео и никада те нисам преварио, чак ни у мислима!’“.
Џон Толкин је свом сину писао да је мушко сексуално понашање, биолошки и психолошки, често прожето необавезним односима са женама. Док жена тражи постојанство и сигурност, мушкарац, који не живи хришћански, јури за авантурама. Зато је, говорио је писац „Господара прстенова“, љубав мушкарца оданог својој супрузи истинска витешка врлина. Витез брачне заједнице живи по начелу које је уобличио немачки романтичарски песник Новалис поводом своје веридбе са Софијом фон Кин ( никад нису ступили у брак јер су обоје умрли млади; прво она, па он): „Видети све жене у Софији и Софију у свим женама“.
Таква је, дакле, тајна хришћанског брака коју је Достојевски са својом Аном спознао; између осталог, и молитвама Светог Амвросија Оптинског.