Феминизам је донео неке добробити женама. Радио је на томе да женама омогући право гласа и да осигура да закони спречавају дискриминацију жена при запошљавању, унапређењу, давању уговора и упису на универзитете, да набројимо само неке области. И све су то сјајна достигнућа. Међутим, у две од најважнијих области живота — а то су сала за састанке и спаваћа соба — феминизам је прави добитак за мушкарце а погубан за жене јер захтева да жене негирају своје инстинкте и жеље, и уместо тога се понашају као мушкарци.
Прво, сала за састанке. У прошлом веку (а и вековима раније), феминисткиње су гласно и непрестано говориле да су жене једнако способне као и мушкарци на послу (што је тачно) и да могу да раде колико и мушкарци на послу (такође тачно). Међутим, хтеле су да кажу и да жене могу да се посвете послу колико и мушкарци. Међутим, ова тврдња разбила се о чврсту стену стварности: рађање деце и породичне обавезе углавном су одводиле жене с радног места. Но, с доласком контрацептивне пилуле 1960. године, феминисткиње су се ухватиле за то као начин да заобиђу ову велику „препреку“ која одвлачи жене с посла. Стога су рекле женама да занемаре мајчински инстинкт и љубав према породици тако што ће одлагати, или још боље, потпуно одустати од рађања деце, како би могле да раде онолико сати колико и мушкарци. Уместо да захтевају да се мушкарци на радном месту прилагоде јединственим жељама и потребама жена, феминисткиње су рекле женама да се понашају као мушкарци и да не дозволе да им деца и породичне обавезе ометају каријеру.
Многе жене које послушају ове феминисткичке захтеве да буду више као мушкарци на крају плате високу цену. Неке жене одлажу рађање толико дуго да када коначно одлуче да имају дете, сазнају да је за то прекасно. Неке немају онолико деце колико желе и заувек жале што немају оно још једно дете о коме су сањале. Многе себи ускраћују време с породицом да би могле да одговоре на захтеве бездушног тржишта. У суштини, мушкарци су могли да задрже свој начин рада и пословања, док је женама речено да ћуте и оглуше се о своје инстинкте и жеље за децом и породицом.
Друго, спаваћа соба. Све до шездесетих година 20. века, феминисткиње су отворено осуђивале двоструке стандарде у сексуалности. Али уместо да захтевају да мушкарци постану цивилизованији и достигну женски стандард, феминисткиње су рекле женама да се спусте на мушки стандард тако што ће имати секс колико год пожеле, где год и кад год пожеле, без обзира на то да ли су удате или не. И у овом случају појављивање пилуле за контролу рађања ишло је у корист феминисткињама које су се за то бориле. Женама је сада отворено речено да игноришу своје инстинкте и жељу да сексуалну интимност сачувају за посвећену везу – то јест за брак.
То је порука коју су мушкарци желели да чују од почетка времена. Миленијумима је већина мушкараца морала да иде до олтара пре него што провири у спаваћу собу; сада су сви мушкарци добили зелено светло да оду право у спаваћу собу и прескоче олтар.
И како су жене прошле у свему томе? Овакво понашање довело је до већег броја самохраних породица, више абортуса, више сексуално преносивих болести, већег неповерења у мушкарце који траже сопствено сексуално задовољство и мањег броја бракова јер мушкарци не морају да „купе краву пошто је млеко бесплатно”. А мушкарци су изашли као велики победници: имају више секса него икад раније јер могу непрестано да задовољавају своје животињске апетите. У суштини, женама је речено да занемаре своје инстинкте и жеље да би задовољиле мушке жудње и прохтеве.
Иако је феминизам учинио много тога доброг, такође је и озбиљно хендикепирао жене у сали за састанке и у спаваћој соби. Уместо да захтевају да се мушкарци прилагоде женама и поштују њихове јединствене инстинкте и жеље, феминисткиње су рекле женама да оне треба да постану сличније мушкарцима – и жене су због тога платиле високу цену. Надајмо се да ће друштво видети штету коју наноси феминизам и борити се за свет у ком су жене заиста цењене и на послу и код куће.