МАСОВНИ АБОРТУСИ И КАЗНА БОЖЈА
Често се питамо – зашто је Бог допустио да зло и злочинци данас владају светом. Један од кључних разлога је масовност легализованих утробних чедоморстава званих абортуси.
Погледајмо само учење Цркве, које је изложио грчки митрополит Николај (Хаџиниколау), па ће нам бити јасна казна Божја – то је оно када се Бог повуче и пусти људе да жању што су са ђаволом сејали.
Основни извори из којих Црква црпе своје поштовање према ембрионском животу су цитати из Старог и Новог Завета, канони, богослужбени текстови и Предање.
МАЈКА БОЖЈА И МАЈКА ПРЕТЕЧИНА
Тако у првом поглављу Јеванђеља по Луки срећемо Богородицу како „отиде хитно“ (39. стих), непосредно по Благовестима, дакле по зачећу, код Јелисавете, трудне матере часнога Претече. За време тог сусрета, који јеванђелист не спомиње без разлога, видимо како Претеча као ембрион „чу поздрав“ (41. стих) и како „заигра… у њеној утроби“ и штавише „од радости“ (ст. 41. и 44.), како се његова мајка „испуни Духа Светога“ (ст. 41) и како се јасно назива „дете“ (ст. 41. и 44.).
Поврх тога ово Претечино поигравање било је препознавање ембриона Исусовог као Господа, Који је имао само неколико дана, будући да Богородица „отиде хитно“, одмах по зачећу Господњем да посети Јелисавету. То је разлог што и Јелисавета Богородицу назива „мати Господа мојега“ (43. стих). Ови подаци јасно показују да стадијум ембриона ни у ком случају не спречава савршено изражавање Претечине личности, нити ограничава божанственост Господњу, упркос чињеници да је Господ дете зачето од тек неколико дана. Сусрет Богородице са Јелисаветом и играње Претечиног ембриона у знак препознавања Исусовог ембриона указују не само на биолошку покретљивост, него и на савршено духовно изражавање ембрионове душе.
Богочовечански живот Господњи не почиње са Његовом зрелошћу, нити Његовим Рођењем, него по Његовом зачећу. Да би неко постојао није потребно да се види, или да то показује. Господ је био исто толико Богочовек у тренутку Свог Преображења, колико као младенац у Витлејему, колико и док је био у утроби Богородичиној. По аналогији, човек је у свим фазама свог биолошког живота: и као старац и као младић и као новорођенче и као ембрион, стар само неколико тренутака, исто тако човек.
СВЕДОЧЕЊА СТАРОГА ЗАВЕТА
И у старозаветним текстовима такође налазимо наводе које указују на чињеницу да ембрионски стадијум представља једну фазу човековог развоја, током које благодат Божија дејствује на човека. Тако у Псалмима, али и у пророчким књигама наилазимо на јасна сведочанства која потврђују чињеницу да благодат Божија дејствује и Његова воља се изражава од периода трудноће. Ембрион није само скуп ћелија, или повезаних органа, а још мање неживо ткиво материце, већ представља личност у којој, као и у сваком другом човеку, благодат Божија несметано дејствује и може слободно да дође до изражаја.
Занимљиво је да пророк Исаија признаје да је он сам стекао личност са именом још од утробе своје мајке: „Господ ме позва од утробе; од утробе матере моје помену име моје… А сада говори Господ, који ме је саздао од утробе материне да сам му слуга, да му доведем натраг; ако се Израиљ и не сабере“ (Иса. 49, 1 и 5).
Тако је исто и Јеремија примио пророчки позив док је био у стадијуму ембриона: „Пре него те саздах у утроби знах те; и пре него изиде из утробе, посветих те; за пророка народима поставих те“ (Јер. 1, 4).
У Псалтиру псалмопојац говори о промислу Божијем који се стара о сваком човеку, а то почиње од његовог зачећа: „Јер си Ти створио бубреге моје, Господе, прихватио ме од утробе матере моје. Исповедаћу и славити Те, јер си ме страшно удивио; чудесна су дела Твоја, и душа моја зна (то) веома“ (Пс. 138, 13-14), па наставља даље: „Теби сам привржен од материце, из утробе мајке моје Ти си Бог мој“ (Пс. 21, 11). Уколико ембрион има Бога, има и душу!
НОВОЗАВЕТНО ДОБА
Слично говори и апостол Павле у Посланици Галаћанима, где тврди да његов призив датира још од времена пре но што се родио: „када благоизволи Бог који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом“ (Гал. 1, 15).
Бог, дакле, позива, освештава, предодређује, назива по имену пророке и апостоле од времена када су још били ембриони. Као што се иза малог детета у Витлејему: „наћи ћете дете повијено где лежи у јаслама“ (Лк. 2, 12) крије „Помазаник Господњи“ (1. Сам. 24, 7), исто тако се иза сваког ембриона крије један човек, савршена икона Божија.
Црква истиче своју веру у свештеност и изузетну важност зачећа, с тим што поштује зачеће личности по божанском домостроју. Пре свега, 25. марта празнује непорециву Тајну зачећа Господњег као Благовести Пресвете Богородице, а потом, 9. децембра и зачеће Богородичино, и напослетку, 23. септембра празнује зачеће часнога Претече.
ШТА КАЖУ КАНОНИ
На тим темељима се заснивају и одредбе свештених канона које се односе на изазвано, или спонтано одбацивање ембриона. Тако, на пример, Василије Велики у 8. канону пише „Према томе, они које дају средства за изазивање побачаја су убице, а исто тако и оне које примају отрове за убијање ембриона.“ Црквено Предање још од првих векова на ембрион гледа као на светињу савршеног обличја Божијег, личности, која се бори да опстане у овом свету како би вечно живела у Царству Божијем.
На основу свега тога, могли бисмо рећи да оплођење представља најзначајнији стадијум човековог биолошког живота, будући да му даје и ентитет и неопозиви идентитет личности. Сви остали стадијуми, колико год значајни били, представљају фазе његовог развоја. Ни један други тренутак, па ни тренутак усађивања, нити 14. дан, нити дан формирања нервног гребена, ни завршетак формирања свих органа, нити онај тренутак када ембрион постаје у потпуности издиференциран и уобличен у фетус, који се сматра тренутком оживљавања, нема толики значај. Душа се не настањује у тело, него се рађа заједно са њим, срасла са њим.
НАСТАЈАЊЕ ДУШЕ И ТЕЛА
Свети Григорије Нисијски, у својој беседи О стварању човека, детаљно говори о истовременом настајању душе и тела: „Будући да је човек, састојећи се од душе и тела, јединствен, нужно је да се претпостави једно заједничко начело његове грађе, како се он не би показао ни као старији ни као млађи од самога себе, уколико би телесно у њему претходило, а остало следило за њим… Приликом стварања сваког његовог дела није се једно појавило пре другог – нити душа пре тела нити супротно…, како човек не би био неусаглашен са самим собом, будући подељен временском разликом …“ И додаје: „Ми, међутим, о пшеничном зрну или неком другом семену кажемо да оно у могућности (у сили, у потенцији садржи облик – зеленило, стабло, влакна и плод. Ни о чему од тога не говоримо да по закону природе оно постоји или ниче пре природе семена, него кажемо да се према извесном природном поретку пројављује сила која је положена у зрно и да се ту не меша ниједна друга природа. Исто тако, и за људско семе претпостављамо да оно у првом подстицају ка састављању (организма) заједно с њим има засејану и могућност (потенцију) своје природе. Развијајући се и пројављујући с извесном природном доследношћу, оно напредује до савршенства, при чему не привлачи ништа споља, што би га подстакло ка савршенству, него само себе доследно доводи до савршенства. Не може се, дакле, тврдити нити да душа постоји пре тела нити пак тело без душе, него да и једно и друго имају једно начело, како по вишем логосу – по првобитном полагању Божијим благовољењем – тако и по другом логосу, састављајући се сваки пут приликом подстицаја ка рођењу.“
На крају, као што човеково телесно заокруживање захтева вишемесечну биолошку припрему, кроз трудноћу, исто тако и процес емпсихозе (о-душевљења) и јављање његове душе има одређено трајање: почиње зачећем и развија се заједно са телом. Како напредује човеков биолошки развитак, тако расте и степен откривања душевног делања. По речима Светог Григорија Богослова, како расте и усавршава се тело, све више се излива мудрост, расудност и врлина душе.
ДА ЛИ ЈЕ САДА ЈАСНО?
Да ли нам је сада јасно зашто је утробно чедоморство тако велики грех и зашто Бог допушта да се на свету у коме такав грех буја дође до, макар и привременог, тријумфа зла? А у том греху учествују и мушкарац и жена и друштво и држава. И тај се грех хвали и подстиче и рекламира као „људско право“. А нико не мисли о праву ембриона, који је, од тренутка зачећа, потпуни човек.
Ембрион има сва људска права, шта год безбожници и бездушници о томе мислили.
Прво право је право на идентитет, то јест право на потврду свог сопственог идентитета и личности. Уместо да ми одлучујемо шта је и ко је, ембрион мора сам да нам га открије. Да докаже да ли је, или није потпуни човек и да обелодани своје физичке и душевне особине које га чине различитим од свих осталих људи. То право треба да му обезбеди наука и друштво. Ембрион је много више оно што треба да постане, него оно што сада јесте. Али не може да постане уколико се не заштити такав какав јесте.
Друго право је право на живот. Природни пут ембриона је пут потпуног човека. Треба да му признамо право на живот и да се о њему старамо. Ембрион треба уз најбоље могуће услове да доспе до стања да може самостално да живи. Али и циљ његовог постојања треба да буде једино живот, а никако експеримент (експериментални ембриони), излишност (прекобројни ембриони), или чекање у замрзнутом стању. Жалосно је што је хиљадама ембриона топла материнска утроба, у којој треба да се развија, замењена леденим окружењем неког фрижидера, а могућност да живи изгледима да се над њим експериментише и да умре.
Треће право је право на вечност. Ембрион има бесмртну душу. Његово право да пређе из материце биолошког живота у живот вечности је право Самога Бога да се „оплођава“ – да се сједињује са људима – и да се „умножава“ – да Своју божанственост дели са Својим иконама, Својим створењима.
Крв деце којa нису видела светлост дана Господњег вапије са земље на небо. Илуминати, билдерберзи и остала ђавоља тевабија су се у наше животе умешали по Божјем допуштењу – не по Његовој вољи. А те њушке из мрака призвало је безакоње људско – пре свега, безакоње утробног чедоморства.
Остало нам је само покајање.
