Поред тога што је, као писац, углавном некохерентна, Џудит Батлер, радикална LGBT ауторка и феминистичка икона, такође је и веома бесна жена.
Веома бесна жена.
И не оклева да заспе отровом свакога ко се усуди да се супротстави њој или радикалној LGBT агенди коју она заступа.
Батлерова, која је професор на Калифорнијском универзитету у Берклију и гостујући предавач на новој школи за друштвена истраживања у Њујорку, један је од оснивача савременог покрета „родног идентитета”, а њена књига из 1990. године Невоље с родом: Феминизам и субверзија идентитета сматра се темељним делом у тој области. У њеном најновијем хит-чланку, „ Зашто идеја о ‘роду’ изазива негативну реакцију широм света? ” објављеном у Гардијану 24. октобра, Батлерова не само да напада уобичајене особе, организације и земље које левица разапиње на стуб срама због тога што се залажу за породицу и културу живота, и противе се наметању радикалне LGBT агенде – а то укључује Међународну организацију за породицу, организацију CitizenGO, Ватикан, Пољску, Мађарску и хришћане уопште — већ сада проширује списак како би укључила и Данску, Француску, Румунију, Турску, Костарику, Колумбију, Бразил и традиционалне муслимане. Само један поглед на чланак Батлерове открива нам колико су заправо нелогични и уврнути њени аргументи и колико је мржња заправо њен покретачки мотив.
На првом месту, Батлерова свуда види растућу глобалну заверу против екстремне LGBT агенде:
„Покрет против родне идеологије прелази границе и повезује организације у Латинској Америци, Европи, Африци и источној Азији. Противљење ’роду’ изражавају владе које се међусобно много разликују, попут Макронове Француске и Дудине Пољске; затим десничарске странке у Италији које се смењују на власти; оно се појављује на главним изборним платформама у Костарики и Колумбији, гласно га је прокламовао Болсонаро у Бразилу, а одговорно је и за гашење родних студија на неколико локација, од којих је најозлоглашеније затварање Европског универзитета у Будимпешти 2017. године након чега је пресељен у Беч.
У Немачкој и широм источне Европе „џендеризам“ се пореди с „комунизмом“ или „тоталитаризмом“. У Пољској је више од стотину региона прогласило на својој територији „анти-LGBT зоне“, чиме је јавни живот криминализован за свакога ко се сматра да припада тим категоријама, што приморава младе људе да напусте земљу или да оду у илегалу. Ове реакционарне пламенове распирио је Ватикан, који је „родну идеологију“ прогласио „ђаволском“, називајући је обликом „колонизујућег империјализма“ који је дошао са севера и изазива страх од „усађивања“ „родне идеологије“ у школе… Мреже које појачавају и шире антиродне ставове укључују Међународну организацију за породицу, која се хвали хиљадама учесника на својим конференцијама, и онлајн платформу CitizenGo, основану у Шпанији, која мобилише људе против предавања, изложби и политичких кандидата који бране LGBTQI права“.
Затим, како би показала колико је „заиста лоша“ ова међународна завера, Батлерова је повезује са – погађате – „фашизмом“. Кад добро погледате, скоро сви напади левице на десницу своде се на пароле „Ви радите исто оно што је Хитлер радио!“ Овакви ad hominem напади, а не рационални аргументи, јесу специјалност радикала попут Батлерове. Она пише следеће:
„Антиродни покрети нису само реакционарни већ и фашистички трендови, они који подржавају ауторитарне владе… Као фашистички тренд, антиродни покрет подржава облике ауторитаризма који све више јачају… Као фашистички тренд, он мобилише низ реторичких стратегија из целог политичког спектра како би се што више појачао страх од инфилтрације и разарања који долази разноликог скупа економских и друштвених сила… Овај облик фашизма показује нестабилност чак и док настоји да се одупре „дестабилизацији“ друштвеног поретка који је успоставила прогресивна политика“.
Нагомилавајући ad hominem нападе, Батлерова затим изјављује да се овај фашизам удружује са (ма да ли је могуће!) „надмоћи беле расе”, „антимигранстким бесом”, „исламофобијом” и мушким патријархатом:
„Подстакнути страхом од инфрастуктурног колапса, антимигранстким бесом, а у Европи и страхом од губитка светости хетеронормативне породице, националног идентитета и надмоћи беле расе, многи инсистирају на томе да су за то криве деструктивне силе џендера, постколонијалне студије и теорија критичне расе. Када се род на тај начин доживи као страна инвазија, ове групе јасно показују да се оне заправо баве изградњом нације. Нација за коју се боре саграђена је на надмоћи беле расе, хетеронормативној породици и отпору сваком критичком преиспитивању норми које су јасно ограничавале слободе и угрожавале животе толиког броја људи… Противљење „роду“ често се спаја с антимигрантским гневом и страхом, због чега је често, у хришћанским контекстима, стопљен са исламофобијом… [Људи који се противе LGBT агенди] страхују да ће мушкарци изгубити своју доминантну позицију или постати опасно малобројни ако почнемо да размишљамо у складу с родним претпоставкама.”
Оптужба за „надмоћ беле расе“ посебно је збуњујућа јер, као што је горе наведено, Батерова укључује Турску, традиционални ислам, хиспаноамеричке земље Колумбију, Костарику и Бразил, као и мреже у Африци, Латинској Америци и источној Азији као супротстављене LGBT агенди. Ах, ти детаљи…
Ако знате да својим аргументима нећете победити у дебати – као што Батлерова не може – само назовите противнике којекаквим именима у нади да ће то превагнути у дебати; кога брига за чињенице и разум! Ово је испробана формула за вођење дебате коју примењују Батлерова и њене колеге радикали.
Даље, Батлерова износи замршене аргументе о полу које пркосе разуму и у супротности су са објективном науком. Она пише (с мојим коментарима у згради) да радикална LGBT агенда „не пориче пол, али има тенденцију да поставља питања о томе како се пол успоставља [хммм… можда путем XY и XX поних хромозома и гениталија?], помоћу којих медицинских и правних оквира [можда посматрањем ДНК и ДНК тестирањем, као и законима који већ миленијумима препознају разлике између полова], како се то мењало током времена [није се мењало уопште] и шта ће значити за друштвену организацију нашег света ако искључимо пол додељен на рођењу из живота који уследи, укључујући и питања у вези с послом и љубављу [довешће до збуњености и хаоса].”
Затим покушава да тврди да трансродност у ствари није противна науци:
„Ми генерално мислимо да се додељивање пола [заправо, требало би да каже „констатовање“ пола, јер је пол објективна чињеница: ако неко има Y полни хромозом и мушке гениталије/репродуктивни систем, та особа је мушкарац; ако нема Y хромозом а има женске гениталије/репродуктивни систем, та особа је женско] дешава само једном [то се само једном и може десити, јер је то објективна реалност, а не субјективно мишљење], али шта ако је то сложен процес који се може изменити [он то, међутим, није], који се с временом може преокренути код особа којима је погрешно додељен пол [опет, пол се констатује, а не додељује]? Заступати овакве аргументе не значи заузети став против науке [ма није ваљда?], већ само запитати се како наука и право улазе у друштвену регулацију идентитета. „АЛИ ПОСТОЈЕ САМО ДВА ПОЛА!” Генерално, да, али чак и идеале диморфизма који управљају нашим свакодневним схватањима пола на много начина оспорава наука [не, наука их не оспорава] као и интерсексуални покрет [она мисли на оне изузетно ретке случајеве појединаца с нејасним полним органима који генерално и нису део трансродног покрета], што је показало колико додељивање пола може бити узнемирујуће и колико последица може имати.”
Она затим додаје: „Није важно што хромозомске и ендокринолошке разлике компликују бинарност пола и што се додељен пол може променити.” Истина је да ове разлике не „компликују” чињеницу да постоје два пола; полни хромозоми и репродуктивни системи објективно показују „бинарност пола“. А „додељени“ пол се не може „променити“. Без обзира на то које хормоне узима или каквим се операцијама подвргава, биолошки мушкарац ће и даље у свакој својој ћелији имати Y полни хромозом који га означава као биолошког мушкарца. И без обзира на то каквим се операцијама подвргне, биолошки мушкарац никада неће моћи да произведе јајне ћелије или да роди бебу, баш као што биолошка жена никад неће моћи да произведе сперматозоиде или да некоме направи дете. Заиста, постоји преко 5,000 физичких разлика између биолошког мушкарца и биолошке жене, а операцијом се могу променити само неке спољашње.
Батлерова затим износи невевроватну тврдњу да су хришћани ти који су против науке и имплицира да су чак погршено протумачили Библију кад је реч о полу:
„Противници ‘рода’ прибегавају Библији да би бранили своје ставове о… изричитим вредностима мушког и женског (иако су прогресивни теолози истакли да су оне засноване на спорном читању библијских текстова [Стварно? Шта је то спорно у реченици „И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем створи га; мушко и женско створи их“ Пост.1:27]?). Асимилирајући Библију с доктрином природног права, они тврде да је додељен пол божански објављен, што сугерише да су савремени биолози и лекари у служби теологије из 13. века [не, они само посматрају објективну стварност].“
Схвативши можда да њени аргументи против стварности биолошког пола немају смисла, Батлерова поново прибегава новим ad hominem нападима на оне којима се противи:
„Антиџендер заговорници тврде да ’родни идеолози’ поричу материјалне разлике између мушкараца и жена, али њихов материјализам се брзо претвара у тврдњу да су два пола ванвременске ’чињенице’. Антиродни покрет није конзервативна позиција с јасним скупом принципа. Не, као и фашистички тренд, он мобилише распон реторичких стратегија из читавог политичког спектра како би појачао страх од инфилтрације и уништења који долази од различитих економских и друштвених сила. Он не тежи доследности јер је некохерентност део његове моћи.”
Кад би само Батлерова читала своје књиге и чланке, схватила би шта је „некохерентност“.
Међутим, у последњем пасусу чланка, Батлерова долази до праве мете њеног писанија: а то су феминисткиње које се противе трансродном покрету због тога то заиста верују да се „жене“ заиста разликују од мушкараца и да ниједан биолошки мушкарац не може постати „жена“ без обзира на то шта он мисли, које хормоне користи и којим операцијама се подвргава. Батлерова пише:
„Није логично да се ’родно-критичне’ феминисткиње удружују с реакционарним силама и да се обрушавају на транс, небинарне и родно-квир особе. Хајде да сада заиста будемо критични, јер ово није тренутак да се било која мета овог покрета окрене једна против других. Сада је време за антифашистичку солидарност.“
Ах, дакле, фашисти, бели супрематисти, исламофоби, хрићани, мизогини и хомофоби нису њени прави противници; то су заправо феминисткиње које се противе њој и њеној радикалној трансродној агенди. Како само те феминисткиње смеју да се удружују са свим тим реакционарима, тим фашистима, тим белим супрематистима? Батлерова то једноставно не може да разуме. Кад би само ове тврдоглаве феминисткиње које нису у праву прочитале њена замршена писанија која поричу стварност…
У иронији која се није могла предвидети, Џудит Батлер завршава чланак нападом на сопствено феминистичко племе. Њени аргументи — који су у супротности с науком и за које она зна да неће пити воду код читалаца — уступају место ad hominem нападима и остављају је у нади да ће победити у дебати тако што ће речима окаљати противнике. На крају, Батлерова је само тужна прилика која свуда види завере и непрестано понавља уморне критике на рачун својих противника који на својој страни имају науку, разум и Библију.