„Где је ту рачуница?“, неколико пута пита се легендарни Милутин из антологијског дела Данка Поповића. На разне теме – животне, политичке, војне. Поповићеву прозу Ненад Јездић маестрално је преточио у монодраму, дао јој нови сјај наглашавајући поједине делове, зауставивши се баш тамо где је требало. Тешко да је то могао учинити ико други.
Нажалост, генерација након Милутинове није се баш претерано дичила својим пореклом или га је брзо заборављала очекујући оно прокламовано „боље сутра“.
Како је једаред приметио глумац Данило Лазовић, потрчали су са њива и воћњака у фабричке хале и радионице, отишли су са имања у немање. Њиве и воћњаци, то јесте имање, потиче од глагола „имати“! Надничење за туђи профит у суштини је – немање! Привидни успеси планске привреде и централизованог управљања само су појачавали текући утисак како се одрицање од дотадашњег исплати, а „вера у боље сутра“ једино у шта се може надати.
Како је дошло до епохалне промене
Историчар Милорад Екмечић је настале промене услед убрзане индустријализације, које имадоше и економску, и социјалну, и политичку димензију, означио епохалним. Током тих промена трансформисана је и традиција, обичаји су калупљени у нову идеолошку матрицу, пролетерско и пролетеријатско обликовало је вредности и циљеве.
Због тога је и питање о „рачуници“ постављано у сасвим новом контексту, до одговора се долазило крећући се линијом сасвим другачије логике. Касно је схваћено да тај нови контекст и другачија логика воде ка немању. Ако је до данас уопште то све широко схваћено на прави начин и у пуном смислу.
Ипак, и поред тога што се о ширини и дубини опсега поимања може полемисати, не може се ни игнорисати да већ данас у Србији не мањка људи који се на дедовину враћају. Неки и буквално, неки да би је спашавали од корова, а највећи број у контексту вредности, циљева и логике. Зато Јездић одлично разуме Милутина! Боље и од самог аутора књиге.
А када је реч о вредностима, циљевима и логици, можда и најпре би ваљало о томе разговарати док се разматра процес депопулације. Прогресивно смањивање броја становника, уочљиво на целом Балкану, није само директна последица нижег броја новорођених (а разлози због чега опада број новорођених опет су бројни и комплексни), већ и све масовнијих емигрантских таласа ка западноевропским земљама.
Кубанци беру боровнице по Србији
Док наши људи арбатују по Немачкој и Швајцарској, у Београду аутобусе возе радници са Шри Ланке, по Шумадији боровнице беру Кубанци, а у грађевинског сектору све је више запослених из Пакистана, Индије, Турске.
Где је ту рачуница да се наши људи расељавају по белом свету, а да се код нас насељавају неки други из белог света? О чему се ту ради?
Лаконски одговор гласи: људи иду тамо где им је боље! Одлазе где ће више зарадити, где ће им живот бити предвидљивији, а свакодневица подношљивија. Одговор јесте тачан, посматрајући га са индивидуалног становишта појединаца који се одлучују на печалбарење. Немачка јесте решење за стотине хиљада, милионе наших људи. И како ствари стоје, тек ћемо присуствовати акцелерацији тог процеса.
Демографски индикатори за већину западноевропских земаља исто тако су суморни као и на Балкану. Становништво стари, нема „прилива“ новорођених као у претходним деценијама, самим тим недостаје радна снага како би се одржао постојећи ниво економских активности.
Грешка Ангеле Меркел
Неопходно је „отварати границе“, укидати административне баријере, организовати процес „увоза радника“. Ангела Меркел је то „видела“ још ономад, зато и пожелела добродошлицу свим имигрантима који су у колонама кренули ка Европи. У томе се и преварила, пошто се сусрела са незанемарљивим отпором домаћег становништва, али и политичких руководстава одређених европских држава.
Нису сви желели да примају раднике са Шри Ланке и Кубе, из Пакистана, Индије и Турске. Отуда и актуелизација концепта увоза радне снаге са Балкана. Наравно, и из источноевропског региона, што укључује и становништво Украјине, но то је већ нека друга тема.
Нова намера кабинета Олафа Шолца тиче се додатног либерализовања овог процеса. Процене су да ће само Немачкој до 2035. године недостајати седам милиона радника. Због тога се „капија за улазак“ отвара још шире.
Најаве су да квалификованим радницима више или неће требати или ће само делимично требати претходно доказивање стручности, онима који имају велико радно искуство није нужна ни диплома, а омогућаваће се чак и долазак свима са „добрим потенцијалом“ који ће кроз утврђену „мапу са могућностима за проналажење посла“ у догледној перспективи моћи да се запосле.
У пракси, илустративно представљајући, највероватније је да више неће бити неопходни уговори о ангажовању, позивна писма и нострификације докумената којима се доказује квалификованост, већ ће се најпре селити у Немачку, па онда тражити посао на тамошњем тржишту рада.
Хоће ли се испразнити Балкан?
Чека ли услед овога Србију и Балкан нови, масовнији него икада талас исељавања становништва? И како ће се одржати постојећа економска динамика у Србији и на Балкану, уколико уследи такав „егзодус“?
Проблеми који се јављају за Србију и Балкан јесу сложени и вишезначни, бројна питања намећу се сама по себи. Овај феномен једноставно се мора сагледавати из више углова, он има и економску, и социјалну, и политичку димензију.
Прво, још ономад, када се огласила Ангела Меркел, могла се чути и у нашој јавности онеспокојавајућа констатација да ће такав приступ претворити Балкан у „чекаоницу“ за Западну Европу. Пошто је немачко искуство са балканским радницима релативно добро, а њихова интеграција је лакша, онда ће Немачка „повлачити“ радну снагу са Балкана. Недостатак радне снаге на Балкану компензоваће се „повлачењем“ радне снаге из других делова света. Па онда, током једне или неколико итерација, када се то новопридошло становништво интегрише на Балкану, оствариће се и предуслов за његово даље „кретање“ ка Западу и интегрисање у немачки систем.
Отворено питање у оваквом расплету гласи: а како ћемо ми то новопридошло становништво интегрисати? Јесмо ли за то способни? Да ли је то уопште могуће у деинституционализованим системима попут српског, бугарског, албанског!? Шта ће то значити за политичку стабилност и како ће се то одразити на друштвене процесе у овим земљама?
Друго, поготово значајно, везано је за државе које још увек нису унутар ЕУ. Чему ће заправо евроинтеграције служити? Са једне стране, ако је циљ Немачке, а за њом и осталих западноевропских држава – поспешивање расељавања Балкана у циљу решавања сопствених проблема на тржишту рада, онда ће се евроинтеграције прилагођавати томе.
Одговара ли Немачкој да се Србија развија?
Делује сулудо, али истовремено и сасвим извесно: под притиском ЕУ или суштински несхватајући поенту, наше институције радиће у циљу депопулације сопствене земље. Са друге стране, у таквом расплету, самој Немачкој ич не одговара да се ми динамичније развијамо, да уређујемо своју земљу, да људи овде више зарађују, учине свој живот предвидљивијим, а свакодневицу подношљивијом. Тачније речено, тај процес мора бити дозиран и контролисан како би се осигурало трајно заостајање.
Јер, ако не постоји трајна разлика између нас и њих, неће ни бити мотива појединаца да одлазе код њих. То је ствар елементарне логике. Наравно, ми и данас заостајемо у многим сферама, и кроз историју, посебно новију било је периода крупних заостатака, но поента је да се сада једна политика може ставити у функцију пројектовања трајног заостајања.
Треће, а тиче се враћања на почетак текста и размишљања Поповићевог Милутина, јесте ствар идеологије.
Прокламована матрица заправо представља концептуализуацију неолибералног обрасца. Нема држава као историјских категорија. Постоје само тржишта и територије са одређеним ресурсним потенцијалима. Нема народа као колективитета, са својим културама, традицијама, обичајима. Постоје само конзументи и радна снага.
Повратак у робовласништво
Шта ће се десити сутра? Могу ли појединци заштитити своје интересе без колективитета, без подршке која ће долазити из окружења, без окружења које ће их разумети? Када појединац остане сам против крупног капитала и институција које штите интересе крупног капитала, а не државе или народа – пошто држава и народа у свему томе нема, какав ће његов положај бити? Пут деконструкције држава као историјских категорија и народа као колективитета са својим културама, традицијама и обичајима завршава се враћањем на робовласнички поредак. Пре или касније, тако нешто је неминовно.
Чинило се до скора, а многима се чини и данас како су успеси западне привреде и ЕУ управе толики да се исплати одрицање од свега досадашњег, да је прикључивање том процесу једина „вера у боље сутра“.
Међутим, као и у претходним епохалним променама које је истраживао Екмечић, изгледа како је то само привид, нешто текуће што ће бити ограничено на једну или пар генерација. Мимо тог привида, анализирајући ове феномене са гледишта државе и народа, лако се може испоставити да је такво одрицање и то прикључивање путовање из имања у немање.
У контексту вредности, циљева и логике, неопходно је запитати се: где је ту рачуница? И током трагања за одговором вагати и политичке одлуке везане за однос према намерама Немачке, политици евроинтеграција и најважније – претварању државе у територију са одређеним ресурсним потенцијалима, а народа у конзументе и пуку радну снагу.
У супротном, наредна или неке од наредних генерација обреће се у робовласничком поретку и сасвим оправдано запитати: а зашто су они пре нас то све дозволили?
Какве им је у свему томе била рачуница?
Душан Пророковић, Научни истраживач и ванредни професор.