МИША ЂУРКОВИЋ О БЕЗАКОЊУ МАСКИРАНОМ У ЗАКОНЕ
Док пишем увод за ову књигу, у Србији се припремају закони чији је циљ легализација содомизма и тријумф политичког хомосексуализма, о чему пише Миша Ђурковић: „У Србији је прошле године умрло два пута више људи него што је рођено. Ако се усвоји овај пакет, то ће значити да је наше руководство свесно изабрало да нас води пут нестајања. Баш ме занима шта поводом овог пакета закона имају да кажу министар Ратко Дмитровић, министар Селаковић, посланик Ђукановић, посланик Јованов, посланик Бакарец и други истакнути фукнционери владајуће странке. И пре свега онај ко на крају о свему одлучује. Поштована господо, да ли је ово политика за коју се залажете? Молим вас да онда то лепо ставите и у свој партијски програм, да на наредним председничким и парламентарним изборима изађете са таквим обећањима која нужно воде и ка увођењу и формалног брака и могућности за такве супружнике да на крају усвајају и децу. Поштено.“
Тако, оштро, одлучно и праведно, пише др Миша Ђурковић.
Ако се усвоје ови закони, смрт Србије биће коначна.
То је свакоме јасно, наравно.
АЛИ…
Али, нећемо се дати, с Божјом помоћи.
Глобалистички окупатори са својим квислинзима у Србији воде одлучну борбу да нас коначно поразе и понизе, не само политички, него и метафизички. ЛГБТ пропагандисти су пуки јуришници у служби либерално-глобалистичког тоталитаризма. То и јесте скраћеница ЛГБТ, којом они машу као заставом слободе: Либерално Глобалистички Бојовници Тоталитаризма. Квислинзи једне окупације.
Борећи се против окупације, водићемо борбу и за симболе које покушавају да нам отму.
Нећемо им дати дугу, наравно!
Политички хомосексуалци користе заставу дугиних боја да би нам понудили своје „право на различитост“; у ствари, нуде сумануту идеологију џендера, која пориче природни пол, брак и породицу. Та идеологија се намеће планети свим средствима тоталитаризма.
Ми, хришћани, не дамо дугине боје, јер су оне стег завета Бога са људима, успостављеног са праоцем Нојем после потопа.
И после тог завета, Бог је рекао Ноју и синовима његовим да се плоде и може и населе земљу, опет.
А ово и јесте борба за брак, породицу и рађање, као знамења човештва.
ЗАШТО ЈЕ ДУГА НАША
У Књизи постања, у деветој глави, јасно пише: „И Бог благослови Ноја и синове његове, и рече им: „Рађајте се и множите се и напуните земљу; и све звери земаљске и све птице небеске и све што иде по земљи и све рибе морске нека вас се боје и страше; све је предано у ваше руке/…/Рађајте се, дакле, и множите се; народите се веома на земљи и намножите се на њој.” И рече Бог Ноју и синовима његовим с њим, говорећи: „А ја ево постављам завет свој с вама и с вашим семеном након вас, и са свим животињама, што су с вама од птица, од стоке и од свега зверја земаљскога што је с вама, са свачим што је изашло из ковчега, и са свим зверјем земаљским. Постављам завет свој с вама, те од сада неће ниједно тело погинути од потопа, нити ће више бити потопа да затре земљу.” И рече Бог: „Ево знак завета који постављам између себе и вас и сваке живе твари, која је с вама до века: Метнуо сам дугу своју у облаке, да буде знак завета између мене и земље. Па кад облаке навучем на земљу, видеће се дуга у облацима, и опоменућу се завета свог који је између мене и вас и сваке душе живе у сваком телу, и неће више бити од воде потопа да затре свако тело. Дуга ће бити у облацима, па ћу је погледати, и опоменућу се вечнога завета између Бога и сваке душе живе у сваком телу које је на земљи.” И рече Бог Ноју: „То је знак завета који сам учинио између себе и свакога тела на земљи.” ( Пост. 9,1-2; 9-17)
Тако пише: зато нећемо дати дугу онима који ратују против свега Божјег и људског у нама и око нас.
ШТА ИМ ЈЕ ПРАВИ ЦИЉ
Потписник ових редова је следбеник хришћанског конзервативизма, чији смисао није у политичкој и духовној устајалости, него у очувању Богом дарованог живота и смисла постојања човека и света у свој његовој пуноти. Па ипак, нећу завршити овај текст позивајући се на неког конзервативца, него на домаћег левичара, марксисту Марија Калика, који је, још 2011, у свом тексту о геј паради (иако се залагао за право на парадирање у име борбе за права ЛГБТ заједнице) указао на екстремистичке ставове оних које би да, ових дана, у Србији Светих Саве и Лазара, прогласе „брачницима“.
Марио Калик истиче да постоји „апсолутистички релативизам“, којим политички хомосексуалци разграђују норме једног друштва: „Да танка линија дели милитантну верзију ЛГБТ идеологије од „нормализовања” онога што се још увек сматра сексуално изопаченим, говоре следеће чињенице. Прво се кренуло, као што смо видели, од захтева за изједначавањем ЛГБТ оријентација са хетеросексуалношћу на начелном, нормативном плану који утврђује психијатрија, односно сексологија (законска равноправност би требало да буде само последица и израз ове темељније равноправности). У следећем кораку се разјарена критика „принудне хетеросексуалности” претвара у наметање хомосексуалности као доминантне оријентације! Природна хетеросексуална већина сада бива изложена принудној хомосексуалности: „Филозофија геј ослобођења има за циљ да осигура више од толеранције према хомосексуалности. Она је посвећена радикалној и свеобухватној трансформацији друштвених структура и вредности. Схвативши да родне и полне улоге врше репресију над свима, у покрету за геј ослобођење трагали су не само за признањем хомосексуалности као легитимног идентитета мањинске популације, него такође и за ‘ослобађањем хомосексуалца у свакоме од нас’ (Витман, 1992: 341). Или како то каже Марта Шели (1992: 34): ‘Рећи ћу вам шта хоћемо ми, радикални хомосексуалци: не да нас толеришете, не ни да нас прихватите, већ да нас разумете. А то можете да учините само тако што ћете постати један од нас. Хоћемо да доспемо до хомосексуалца закопаног у вама, да ослободимо нашу браћу и сестре, закључане у затворима њихових лобања” (Џагоуз, 2007:48-49). У деловању „Радикалних лезбејки” помера се пажња „с лезбејства као сексуалне оријентације или праксе у смислу поновне концептуализације као начина постојања у свету, што потенцијално укључује све жене. Перспективе које је донело лезбејско искуство – ‘само-слобођење, унутрашњи мир, стварна љубав према себи и према свим женама’ – налазе се и у речима ‘Радикалних лезбејки’ (Schneir, 1994: 16) „нешто што може да се подели са свим женама – јер све ми смо жене” (Џагоуз, 2007:56-57). „Уколико размотримо могућност да све жене…егзистирају на лезбејском континууму, можемо видети да се крећемо унутар и изван овог континуума, без обзира на то да ли се идентификујемо као лезбејке или не” (Џагоуз, 2007:58). „Свака жена могла би бити лезбејка. То би био револуционаран политички избор који би, када би га усвојили милиони жена, довео до дестабилизације мушке супремације, јер би мушкарци изгубили основ своје моћи над женским несебичним, неплаћеним, кућним, сексуалним, репродуктивним, економским и емоционалним услугама…То би био алтернативан универзум у којем бисмо могли да конструишемо нову сексуалност, нову етику, нову културу у опозицији према мејнстрим култури” (Џефрис, 1993: ix) (Џагоуз, 2007: 68).“
Дакле, екстремистички политички хомосексуалци, попут Шелијеве, кажу да њихов циљ није да их признамо, него да сви постанемо хомосексуалци.
То је и јесте револуција, наравно.
(КРАЈ У СЛЕДЕЋЕМ НАСТАВКУ)