ВЕЛИКИ ПРЕОКРЕТ
Крајњи циљ је, свакако, очигледан.
Опет сведочи Калик: „Сваки мушкарац може да буде геј, а свака жена лезбејка. Долази до преокретања или, боље, изокретања логике ствари – гејство/ лезбејство више не постоје на континууму мушког/женског пола и рода, као могуће сексуалне оријентације мушкараца и жена, већ обрнуто, мушкарци и жене постоје на континуума гејства/лезбејства. Тако, бити геј и бити лезбејка представљаје норме којима треба тежити, које су највиши облик мушке/женске „природе” над којима владајућа култура врши „репресију”. Геј и лезбо сексуална револуција стога треба да ослободи ове „закопане” потенцијале и створи „алтернативан универзум” у којем би, како се каже, владала „нова сексуалност”, а то је хомосексуалност као могући општи закон, и „нова етика”, она која овакав принцип не би морално забрањивала. Колико је овај екстремизам заслепљен и рђав посебно показује став да мушку супремацију (која је свакако постојала кроз историју) треба укинути промовисањем и инаугурисањем лезбејства као искључиве сексуалне оријентације жена. Уместо да се тежи освајању равноправног статуса жене у хетеросексуалним везама, као једином смисленом и правом решењу за окончање мушке супремације, прокламује се потпуна женска изолација од мушкараца, самим тим, и укидање сваке хетеросексуалности, као спектакуларан „револуционарни” избор самосвесних, а то значи лезбејски пробуђених и оријентисаних, жена. Као да у таквом новом, „револуционарно” измењеном друштву не би могла и даље да постоји мушка супремација, овог пута геј популације, и као да таква „револуција” води игде другде до у (само)уништење људског рода.“
Сваки преврат, па и преврат у области полности, води уништењу људског рода. А последице се знају. Зар је случајно Маркиз де Сад тражио да његов гроб буде уништен, да му се ни трага не познаје?
СЛЕДЕЋИ РЕВОЛУЦИОНАРНИ КОРАК: ОЗАКОЊЕЊЕ ПЕДОФИЛИЈЕ И ИНЦЕСТА
Калик наставља да се пита: „Треба ли онда да се чудимо што, након ове де(кон)струкције хетеросексуалности, по логици ствари на ред долази и преиспитивање неких других, и даље „укорењених” и „репресивних” друштвених норми. Као нпр. оне која забрањује педофилију: „О проблему међугенерацијског секса и даље се живо расправља у многим геј и лезбејским заједницама. Заштита деце је, како неки сматрају, у етичком смислу од пресудног значаја за развој геј идентитета, док други то одбацују као ‘еротску хистерију’ (Рубин, 1993: 6). Какав је статус различитих и арбитрарних закона о пунолетству? Да ли деца имају сексуалност и право на сексуалну активност? Зашто је старосна доб – за разлику, рецимо, од расе или класе – схваћена као сексуализовани диференцијал моћи заштићен законом? Да ли је могуће да се деца еротизују на етички начин? То су питања која се обично постављају у контроверзи око међугенерацијског секса и на неки начин још увек нису решена” (Џагоуз, 2007:79). Ако ствари стоје овако, онда такође можемо и треба да поставимо следећа питања: Какав је статус различитих и „арбитрарних” закона о крвносродничким односима и оних који забрањују зоофилију? Да ли родитељи и деца имају сексуалност и право на међусобну сексуалну активност? Да ли животиње и људи имају сексуалност и право на међусобну сексуалну активност? Зашто су крвно сродство или животињска врста – за разлику, рецимо, од расе или класе – схваћени као сексуализовани диференцијал моћи заштићени законом? Ако у природи већ постоје толики примери секса унутар исте животињске „породице”, па и секса међу различитим животињским врстама (новија истраживања показују да су људи и шимпанзе још неколико хиљада година након раздвајања упражњавали узајамни секс), зашто би у људском свету то било забрањено? Треба да будемо доследни. Да бисмо одбранили природност, па и нормалност, хомосексуалности, често смо се позивали на њено присуство међу животињама. Зашто онда из истих разлога не бранимо природност и нормалност инцеста и зоофилије? Сада нам сасвим јасне постају опасности које вребају иза помахниталог напада на нормалност и де(кон)струкције постојећих друштвених норми (без разлике).“
Тако пише један марксиста, Калик.
Он указује да ЛГБТ јуришници неће стати док не озаконе педофилију и инцест.
Јер, њихови господари, оних 0,666% банкократских луциферијанаца, ратују против Бога и Његовог вољеног саздања, човека.
Све гнусно њима је драго. Покушавају да докажу како су паметнији и јачи од Бога, да би се додворили ономе коме служе, и кога сматрају првим „просветитељем“ човечанства; Луцифер је њихов лучоноша.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Калик је марксиста, ми смо хришћани, па ипак јасно видимо куда нас воде путеви екстремизма у име „људских права“.
Данас је, без обзира да ли је неко монархиста или анархиста, битно да, сви заједно, бранимо минимум људскости и нормалности, и да не дозволимо да нас Хоминтерна и Гејстапо одвуку под џелатску власт новог тоталитаризма.
Јер, данас се, у целом свету, у питање доводи човештво као такво. Зато глобалистички луциферијанци непрестано говоре о „трансхуманизму“. После „смрти“ Бога, коју је Ниче објавио у 19. веку, они су објавили смрт човека, и желе нељудски свет робота.
Нема никог ко се осећа човеком а да није спреман да се бори против роботске будућности, којој су политички хомосексуалци и ЛГБТ бојовници нихилизма само претходница.
Зато се нећемо мирити са ништавилом маскираним у „људска права“ и „слободе“.