Један од главних проблема с којима се Америка и Запад данас суочавају јесте губитак додира са стварношћу. Већина наших левичарских елита заиста верује да биолошки мушкарац који се „идентификује“ као жена стварно јесте жена. Упркос чињеници да свака његова ћелија има пар мушких полних хромозома XY и упркос чињеници да се он на више од 6.500 начина разликује од жене. Исто тако, наше елите чврсто верују да влада мора признати „брак“ две истополне особе. Упркос чињеници да су све главне религије и скоро сва друштва од освита историје признавали брак искључиво као заједницу две особе супротног пола. Упркос чињеници да природа мушке и женске анатомије јасно показује да се два пола морају спојити да би наставили врсту. Заиста, институција брака као искључиве и доживотне везе створена је управо зато што из такве заједнице могу настати деца и зато што је њихово васпитање од кључне важности за друштво.
У својој новој књизи Смиривање олује отац Џералд Мареј описује овај губитак додира са стварношћу. У поглављу под насловом „Доба конфузије“, Мареј пише:
„Суштински проблем с којим се суочавамо у западном свету јесте губитак стварности. Прихватили смо нихилистички поглед на свет у коме ништа није оно што јесте, где не постоји дефиниција „шта нешто јесте“. Према овом гледишту, нешто постаје оно што јесте тек када ми то одредимо. То се зове ’пластичност стварности’. Данас све може бити предмет човековог преобликовања.”
Одвојили смо се од стварности јер смо одустали од метафизичког реализма, који је основа западне цивилизације. Шта је метафизички реализам? Мареј пише да је то веровање да је:
„Бог створио свет и дао човеку природну интелигенцију и способност да разуме свет. Свет је непојмљив и постоји независно од човековог ума… Аристотел [зачетник метафизичког реализма] учио је да се материјални свет који видимо може разумети посматрањем и анализом, и да су категорије бића инхерентно присутне у стварању. Дакле, откривајући шта ствари јесу, можемо сазнати која је њихова сврха, односно зашто постоје. Аристотел је учио да можемо разумети стварност ако проучавамо како ствари функционишу.”
У суштини, метафизички реализам значи да стварност постоји одвојено од нашег ума и, да бисмо ишта разумели, морамо разумети инхерентни крајњи циљ или сврху ствари (или телос).
Зашто је важан метафизички реализам? Јер то води ка нашем деловању према истини стварности. Мареј каже:
„На пример, када проучимо људско тело и начин на који људски ум функционише, видимо да нам је суђено да делујемо на одређене начине, а не на неке друге и да ће, ако се понашамо у складу са својом природом, то довести до благостања.”
Када је човек на Западу почео да се удаљава од метафизичког реализма? Мареј пише:
„Просветитељство је у великој мери одбацило схватање стварања и искупљења у чијем је средишту Бог, и заменило га перспективом усредсређеном на човека у којој људски геније више не тежи да сазна истину о стварању, већ радије жели да редефинише стварност.”
До чега нас је довело ово одбијање?
„Ова арогантна узурпација јединог Створитељевог прерогатива предвидљиво је довела до скептицизма и релативизма. То је пак довело до основне тврдње коју савремено размишљање одражава на много начина: да је свет какав год ја желим да буде, а ја могу и хоћу да употребим силу да то учиним, јер једини разлог зашто није онако како ја желим да буде јесте зато што неки зли противници спречавају мене и моје пријатеље да то постигнемо. И то је у основи оно што имамо данас у ’освешћеној’ револуцији културе отказивања.”
Мареј пише да се ово одбацивање објективне стварности најбоље може видети у данашњој лудници родне идеологије:
„Савршен пример [овога] јесте родна идеологија. Становиште које каже да ћу се према нечему односити на одређени начин јер ја тако мислим да треба да буде. Ја ћу утврдити да је нешто овако, а ако се не слажете са мном, онда сте особа пуна мржње коју треба присилити или на неки начин ограничити или чак ‘отказати’. То је родно-идеолошки фашизам кроз који данас пролазимо…“
Затим примећује да су левичарски ставови о абортусу и истополним браковима такође засновани на самовољи, а не на стварности. Он наводи:
„Исто се може видети и у случају абортуса. То није беба јер ја не желим да буде. Исто важи и за такозвани истополни ‘брак’. То је брак јер ја желим да то буде брак. Не, није… Све је то порицање стварности и неуспех да се правилно искористи интелект како би се наше размишљање ускладило са оним што је истина.”
То је вера у самовољу која пориче стварност и разбија западну цивилизацију. Када се истина не посматра као нешто што објективно постоји, онда човеково лудило нема граница.
Дакле, пошто елите на Западу, почевши од просветитељства па све до данас, одбацују метафизички реализам (веровање да стварност постоји изван нашег ума), сада имамо нереалне идеје засноване на самовољи, попут становишта да мушкарац који мисли да је жена заиста јесте жена, да беба није беба ако ја тако мислим, а да истополни „брак” постоји ако ја то желим. Надајмо се да ће се здрав разум ускоро вратити на Запад како бисмо поново живели у складу са истином.