Када се једног дана буде писала историја ове наше постхеројске епохе, ако уопште буду постојали историчари од крви и меса (а не роботи) који ће пожелети да је напишу, убеђен сам да ће тренутак омасовљења паметних телефона и друштвених мрежа бити означен као фатална прекретница после које је човечанство кренуло муњевито и незадрживо да клизи низбрдо.
Оног часа када су људи потпуно физички и ментално срасли са својим телефонима и преко њих са виртуелним световима у којима су почели све више да обитавају, почели су полако да нестају, један по један, осећај за реалност и меру, за приватност и за достојанство других људских бића, као и за оно што бисмо могли да назовемо духовном димензијом постојања.
Обећавајући већи комфор и бројне пречице, олакшице и погодности, интернет је неосетно продро у све аспекте наших живота, постајући незамењив посредник у комуникацији, пословању, образовању, забави, култури, романтичном и друштвеном животу.
Од доброг слуге постепено се, попут ватре и воде, захваљујући људским слабостима, одметнуо у злог и опасног господара.
Мењајући из фундамента људске навике и обрасце понашања који су постојали вековима уназад, интернет се показао као изузетно моћно оружје за промену свести, пасивизацију и поробљавање људи, затварајући их у дигиталне кавезе из којих они нису показивали никакву жељу да побегну.
Иако је укинуо бројна просторна и временска ограничења, створио је нове баријере и непробојне зидове међу изолованим, аутистичним и отуђеним јединкама.
Уместо да, како су веровали његови рани теоретичари и апологете, донесе читавој планети већу просвећеност, акумулацију знања и рационалност, овај нагли технолошки скок, познат однедавно и као Четврта индустријска револуција (К. Шваб), парадоксално је допринео снижавању просечне интелигенције, површној квази-информисаности, мисаоном једноумљу и пролиферацији ирационалне мржње и агресивности.
Ко су дигитални урођеници, шта je дигитални минимализам?
Нарочито је штетан утицај који је имао на најмлађе, који данас добијају таблете и почињу бесомучно да свајпују садржаје и пре него што науче да говоре, односно читају и пишу, јер је стална изложеност аудио-визуелним надражајима преко екрана њихових уређаја створила озбиљан колективан психолошки поремећај који се манифестује као хипервигилност пажње, односно неспособност да се пажња и концентрација дуже задрже на једној информацији или активности, што представља препреку за развој креативности и за решавање било каквог иоле захтевнијег интелектуалног задатка.
Какве ће погубне последице то оставити на ове „дигиталне урођенике” који данас стасавају, а који ће сасвим извесно креирати свет сутрашњице, остаје тек да се види.
Као реакција на све чешће и озбиљније злоупотребе интернета и савременог дигиталног екосистема, као и на све распрострањенију епидемију зависности од екрана паметних уређаја која погађа, пре свега, млађе нараштаје, током последњих неколико година развио се све гласнији покрет који заступа филозофију тзв. дигиталног минимализма.
Дигитални минимализам је, укратко, филозофија коришћења технологије при којој време проведено на интернету усмерите на мали број пажљиво одабраних и оптимизираних активности које снажно подупиру ствари до којих приватно држите и које су битне у вашем професионалном животу, а затим са задовољством пропустите све остале.
Дакле, у самој сржи ове филозофије налази се вежбање способности самоконтроле и стално спровођење интерних cost/benefit анализа које захтевају одмеравање уложеног и добијеног од одређених интернет активности.
Аутор бестселера „Дигитални минимализам: како да живите боље са што мање технологије” и један од водећих заступника ове школе мишљења Кал Њупорт на следећи начин дефинише три главна начела дигиталног минимализма:
- Затрпаност има високу цену. Дигитални минималисти схватају како затрпавање свог времена и пажње са превише уређаја, апликација и сервиса неизбежно доводи до тога да се мале користи сваког од њих појединачно утопе у њихов укупни негативни учинак.
- Оптимизација је важна. Дигитални минималисти верују како је одлука да одређена технологија мора подупирати нешто што сматрају вредним тек први корак. Како би се у потпуности извукла њена највећа могућа потенцијална корист, нужно је пажљиво размислити како ћемо се користити том технологијом.
- Сврсисходност доноси задовољство. Дигитални минималистиосећају знатно задовољство због своје посвећености сврсисходнијем коришћењу нових технологија. Они су мирни, срећни људи који су у стању да воде дуге разговоре без летимичних погледа на своје телефоне, који могу да се „изгубе” у доброј књизи, пројекту обраде дрвета или лаганом јутарњем трчању. Они су способни да се забављају са својим пријатељима и породицом без опсесивне жеље да документују и на мрежама презентују свако своје искуство и активност. Они успевају да остану информисани о најважнијим вестима дана, али се не осећају затрпани непотребним информацијама. Они немају страх да ће нешто пропустити јер већ знају које им активности пружају смисао и испуњење.
Да би могли на прави начин да просуђујемо и одмеравамо потенцијалне користи и штетност одређених активности и информација које упијамо из дигиталног простора потребно је да будемо добро обавештени у погледу механизама функционисања и правих намера оних који их креирају и пласирају.
Како се одбранити од „рибара људских душа”
У ту сврху, користим прилику да скренем пажњу читалачке публике на изванредну књигу “Дигитална хигијена” коју су написали руски аутори Игор Ашманов и Наталија Касперска, а која је недавно преведена и објављена код нас (превод Ирине Војводић и Хаџи-Слободана Стојичевића, нап.ур.срб).
Ова књига, из инсајдерског угла али и из специфичне, нама блиске православне перспективе, говори о бројним претњама које вребају из „дигиталне џунгле” – о деструктивним групама, токсичним садржајима, сајбер малтретирању, дигиталној зависности и другим факторима који уништавају психу савременог човека.
Ваља напоменути да аутори нису никакви јуродиви теоретичари завера или параноични технофоби, већ експерти који су на међународном плану постигли изузетне резултате у области информатике и сајбер безбедности, те су стога у јединственој позицији да демистификују бројне заблуде и општа места који важе у погледу (зло)употребе интернета.
Они разврставају опасности од употребе мрежне технологије на две главне категорије: на сајбер ризике, у које спадају компјутерски вируси, тројанци, изложеност нежељеним рекламама, крађа личних података и лозинки, финансијске злоупотребе платних картица и електронског плаћања, и на информационе ризике, у које аутори убрајају зависност од комуникације на друштвеним мрежама, погоршање когнитивних способности, стварање блиц свести, увлачење у деструктивне и екстремистичке групе, изложеност пропаганди, хибридном ратовању и прекодирању свести.
На самом почетку књиге аутори нам јасно саопштавају да сматрају да је ова друга група ризика далеко озбиљнија, јер, како сами наводе, лоше је ако дигитални преваранти украду од корисника новац или лозинке, али је много већа штета ако му “украду” мозак.
Због тога је највећи део излагања посвећен практичним упутствима како да препознамо различите манипулативне технике и спречимо да нам, преко наших телефона и профила на друштвеним мрежама, разноразни “рибари људских душа”, инфлуенсери лоших намера и грабљивци неосетно уђу у главу, усаде одређене идеје и натерају нас да размишљамо и понашамо се у складу са њиховим жељама и интересима.
Нарочито је значајан део који се бави заштитом поводљивих и осетљивих дечијих умова, јер је познато да тинејџери и млади људи проводе процентуално највише времена на мрежама, те су најподложнији овим врстама социјалног инжењеринга.
Идеално би било да што више младих прочита ову књигу и да о ономе што су прочитали и усвојили из ње разговарају са својим родитељима, друговима и наставницима у школама, развијајући на тај начин својеврсну колективну дигиталну хигијену, јер, како нас учи стара народна изрека, хигијена је увек бар пола здравља.
Марко Танасковић (РТ)