Сваке године око 900 малишана, стицајем несрећних животних околности, постану жртве кривичног дела и принуђено је да неколико пута дају исказ о трауматичном искуству које су доживели пред представницима различитих институција: почевши од полиције, преко тужилаштва, па све до суда. Њихов положај додатно проблематизује чињеница да је највећи број њих био жртва сексуалног злостављања или физичког насиља и да су једини сведоци трауматичног догађаја. С обзиром на то да деци, као и одраслима, одлазак у полицију, тужилаштво или суд представља веома стресно искуство, канцеларија Уницефа у Србији упозорила је да се правосудни систем мора прилагодити специфичним потребама детета. Челници агенције УН за права детета подсећају да деца не смеју бити изложена вишеструком саслушавању и суочавању с окривљеним јер се на тај начин продужава њихова траума и остављају трајне негативне последице по психу детета.
И заштитник грађана Зоран Пашалић недавно је апеловао на надлежне органе да приликом саслушавања деце у потпуности примењују техничка средства за пренос слике и звука како се не би догодило да малолетна жртва неколико пута буде саслушавана о трауматичном догађају. Он је подржао иницијативу да се промени Закон о кривичном поступку и заштити малолетника, који оставља простор да се злостављана деца, уместо максимално два, саслушавају више пута, чиме се повећава њихова траума. Закон предвиђа и да судије могу наредити да деца буду саслушана „употребом техничких средстава за пренос слике и звука”. То значи да је према важећим прописима судијама и тужиоцима дозвољено да сами процене колико пута и где ће саслушати дете, па од сензибилитета судије и тужилаца зависи у којој ће се ситуацији оно наћи.
Међутим, правосудни систем може да буде и нехуман према деци која су била жртва насиља. Због тога су представници Инцест траума центра у једној од иницијатива упућеној Одбору за права детета и свим посланицима Народне скупштине описали како у пракси изгледа положај деце током кривичног поступка. Они су навели пример шестогодишње девојчице, за чијег се оца сумњало да ју је сексуално злостављао, која је два пута саслушавана у полицији, два пута испитивана у Центру за социјални рад и три пута била на гинеколошком прегледу, а затим је у оквиру правосудног поступка два пута покушано с вештачењем, након чега је девојчица престала да комуницира. Током трећег покушаја вештачења, она је порекла да ју је отац сексуално злостављао.
Иако се у Закону о кривичном поступку и заштити малолетника наводи да се сведочења деце морају узимати под специјалним условима – најчешће у судници или стану или у такозваним скрин-собама – тих соба у Србији нема довољно. Подаци до којих је дошао Инцест траума центра говоре да су у 88 одсто случајева деца испитивана у судници, најчешће уз омогућавање окривљеном да непосредно испитује дете, у петини случајева деца су испитивана у кабинетима, а у свега пет одсто случајева у посебно опремљеним просторијама.
– Ми ћемо и у овогодишњем извештају, према свим министарствима која се баве бригом о деци, дати своје мишљење. Грешке се увек праве у поступку саслушавања детета када се оно налази у својству сведока. Наш закон је добро уредио ту област, али се често ставља пажња на право на одбрану оних лица која се налазе у својству окривљених. Свакако да су нам, поред заштите њихових права, примарна дечја права, односно заштита дечје психе – закључио је заштитник грађана, додајући да је неопходно да изјаве од деце узимају особе које поседују посебна знања за разговор с њима.
Објашњавајући због чега је важно да се дете које је било жртва кривичног дела не саслушава неограничени број пута, психолог Аутономног женског центра Тања Игњатовић, која ради са жртвама насиља, истиче да се сваким новим испитивањем особа тера да поново проживљава трауматично искуство.
– Велики број жена и малолетних девојака одустаје од идеје да судски гони насилника када им предочимо колико пута ће морати да понављају исказ о ономе што им се догодило. Мени је у живом памћењу остала осмогодишња девојчица коју је на путу од школе до куће пресрео мушкарац који се скинуо го и покушао да је напаствује. Њу су шест пута испитивали представници различитих институција, да би на крају девојчица рекла: „Нећу више да вам причам, ви мени не верујете.” Тек када је њена вршњакиња доживела исто непријатно искуство, манијак је ухапшен – присећа се наша саговорница, подсећајући да је деци потребно много више храбрости и смелости да уопште пријаве насиље, нарочито када су у питању њима познате особе.
Ако осете да им одрасли не верују, она ће се једноставно затворити као шкољке и живеће с траумом коју су доживели и поражавајућим осећањем да нико не верује шта им се догодило.
На питање колико пута дете сме да се испитује о трауматичном догађају, она одговара да не би смело више од два пута да понавља шта се догодило, свој исказ треба да дâ у посебној и изолованој просторији (тзв. скрин-соби), а с њим треба да разговара посебно едукована особа јер је сваки нестручно вођен разговор синоним за копање по живој рани.