Кад год говорим о потребама деце, родитељи почну да се осећају кривим и заузимају одбрамбени став плашећи се критика и осуда. Чињеница је да смо сви ми сопствени најоштрији критичари и најстроже судије. Као самохрани родитељи, погоршавамо ситуацију тиме што мислимо да сами нећемо успети да задовољимо дечје потребе. Извесно је да ће се наша деца, када виде да дајемо све од себе, осећати вољеном и цењеном и, ако то постигнемо макар понекад, већ смо задовољили већину њихових потреба.
Оно што следи није замишљено као батина којом треба да се кажњавате. Прочитајте то са жељом да нешто научите, а не да окривите себе. Прихватањем чињенице да нећемо увек моћи да задовољимо све потребе свог детета и опраштањем себи унапред олакшаћемо живот и себи и њима.
Наставите да живите
Деца су дубоко погођена када остану без једног родитеља ма колико се ми трудили да их заштитимо. Свако дете другачије изражава своја осећања, али без обзира на то, важно је ставити деци на знање да могу да имају сопствена осећања, која ће се разликовати од наших. Она највише желе да ви будете срећни. Осећај кривице због тога што су “деца морала да прођу кроз све то” само ће успорити тај процес и продужити вашу патњу, а самим тим и њихову. Чини се да речи родитељ и кривица иду руку подруку, а за самохране родитеље то важи двоструко. Кривица оставља посебне последице на односе између родитеља и деце и све су оне негативне.
Због кривице постајемо:
- недоследни
- жељни уважавања
- подложни манипулацији
- несигурни
- јадни
Деци је потребно:
- да будемо доследни
- да их уважавамо
- да поставимо чврсте границе
- да им пружимо осећај сигурности
- да будемо срећни поред њих
Наставите да учите
Већина нас је маштала о томе какви ћемо родитељи бити још док нам се деца нису ни родила. Замишљали смо себе као стрпљиве и нежне, увиђавне и разумне, одлучне и пажљиве. Нико од нас није мислио да ће деца моћи потпуно да нас избаце из равнотеже, да ћемо се осећати поражено и да ћемо их на крају пустити да раде шта хоће или ћемо се толико удаљити од њих да више нећемо знати ко су. Нико, било да је сам, било да је у браку, не може да се припреми за захтеве које поставља родитељство, због чега је веома важно да се не правимо како све знамо. Нашу децу неће обесхрабривати то што не знамо шта треба да радимо ако виде како се трудимо да то откријемо. Треба да виде како није срамота тражити помоћ, па када им буду били потребни одговори, неће се плашити да поставе питања. Неки од нас мисле да родитељи напросто морају да знају шта треба да раде у свакој ситуацији, али подизање деце јесте експеримент слободне форме која се стално мења. Што више информација имамо, бићемо боље припремљени и с више самопоуздања приступаћемо послу који нас чека. Што више вере у себе будемо имали, то ће се и наша деца осећати сигурније у нашим рукама. А када се појави нов проблем, потражите решење: читајте, гледајте телевизију, трагајте по интернету и питајте пријатеље или рођаке за њихово искуство. Рећи: “Не знам, али ћу се потрудити да сазнам” много је корисније за децу од изјаве “Ја све знам и моја је реч закон.”
Сазнајте шта је деци потребно
Препознавање сопствених потреба заправо је веома сложен процес којим покушавамо да овладамо за време одрастања. Деци је потребно да то урадимо уместо њих јер сама не могу. Она своје потребе мешају са жељама, жеље са страховима, а страхове с чињеницама, због чега им је потребна наша помоћ да то разлуче док су мала и науче како да сама препознају своје потребе кад одрасту. Док су бебе, учимо како да њихово кмечање, изразе лица и плач протумачимо као потребу за храном, преповијањем, пресвлачењем, забављањем и утехом. Затим, када мало одрасту, искуство нам помаже да погодимо шта је следеће како бисмо били ту, спремни да задовољимо њихове потребе онако како се јављају; а када постану тинејџери, покушавамо да их научимо како да сами задовоље своје потребе. То је тежак посао, нарочито ако нисмо сигурни чак ни како да препознамо сопствене потребе, али без обзира на то што нећемо сваки пут погодити, биланс наших промашаја биће вероватно сто пута мањи од њиховог.
Играјте се детектива
Готово да нема сврхе питати децу: “Шта није у реду?” Без обзира на то да ли је реч о тинејџеру на дијети, увереном да ви то не бисте разумели, трогодишњаку који има ноћне море, а не уме речима да опише своје страхове, или дванаестогодишњаку у пубертету који још пишки у кревет и крије доказе, приморани смо да решавамо разне замисливе и незамисливе загонетке које нам деца постављају. Ако их питате шта није у реду, могу да помисле како су глупа јер не знају одговор или да осете несигурност јер, ако ви не знате, ко онда зна? Оно што деца желе јесте да њихове проблеме решимо, преузмемо за њих одговорност или да их игноришемо. Оно што им је потребно јесте да се према њиховим проблемима односимо као да водимо пажљиву истрагу, радећи с њима раме уз раме или делујући из позадине. То би могло да значи испитивање других људи из њиховог живота и сагледавање контекста проблема уз разматрање свих појединости. Овде треба напоменути да сви проблеми не могу да се реше и једино што понекад можемо да учинимо јесте да седнемо поред њих док су очајни, ухватимо их за руку и кажемо им да се неће увек тако осећати.
Брините о себи да то не би морала деца да чине
Када други родитељ више није присутан, деца мисле да је њихов посао да нас спасу, а ми смо понекад толико усамљени и депресивни да нам то прија и зато им одобравамо такво понашање. Иако нема ничег лошег у томе да деца брину о нама, не смемо дозволити да се нађу у улози особа којима се поверавамо. Њима је потребно да сами бринемо о себи, ма колико се осећали слабим и неспособним, јер кад деца преузму одговорност за нашу срећу, и наша несрећа постаје њихов проблем, а онда треба да се запитате ко је коме родитељ. Ако обезбедимо потребну подршку породице, пријатеља или стручних лица, неће нам тако тешко пасти да будемо родитељи. Деца треба да знају како је сасвим у реду да имају разна осећања, без страха да ће вас њима узнемирити, што је помало тешко, нарочито на почетку. Није лако тешити дете коме недостаје мама или тата док још киптите од беса због тога што сте остављени, још кривите себе за развод или сте још у шоку након што вам је партнер умро. Ако желите да и даље будете пуни разумевања и спремни да саслушате децу, мораћете да нађете некога ко ће бити такав према вама.
Саосећајте с децом
Емоционални живот ваше деце компликован је исто колико и наш. Ми целог живота развијамо одбрамбене механизме да бисмо се изборили с болом и страхом, љубављу и губитком, тугом и бесом, али деци, која све то осећају, а још не знају да су осећања пролазна или да то што осећамо не мора бити истинито, емоције могу да буду стварна претња њиховој безбедности. Најприродније што можемо да урадимо с непријатним осећањима јесте да их одагнамо. Већина одраслих на основу горког искуства научи да осећања не вреди потискивати, јер она могу да чуче у заседи и вребају (не)погодан тренутак да избију на површину, можда тако што ће вас натерати да бризнете у плач зато што вам је побегао аутобус или ће се појавити маскирана у нешто друго, као што је честа безразложна љутња. То важи и за децу, чија се потиснута осећања могу претворити у наступе беса, непослушност или хиперактивност. Тинејџери једноставно могу да пусте гласну музику како би одагнали мисли и осећања која их муче или да развију симптоме анксиозности и постану мрзовољни и повучени. Деи треба да тумачимо њихова осећања и полако их подстичемо да се суоче са оним што их чини несрећним или их плаши, помажући им да пронађу начине на које могу да стекну контролу над ситуацијом и почну са се осећају мало снажнијим у сопственом животу.
Тумачите
Док су деца мала, природно је да много тога тумачимо, и да само ми разумемо њихов необичан језик, али то престајемо да радимо када науче да говоре. Треба ипак имати на уму да то што су проговорила не значи да су стекла способност да нам саопште све што желе. Док се хватају у коштац са светом нових искустава, потребно је да им и даље тумачимо замршене животне ситуације и преводимо их на језик који могу да разумеју, коментаришући њихово виђење света на основу свог искуства.
Дозволите деци да кажу шта мисле
Активно слушање деце није аутоматски рефлекс; то је техника која се учи и стога захтева труд. Можда вам се чини да и није тако тешко слушати, али када имате више деце која вам се обраћају истовремено, а њихово непрекидно брбљање омета вас у гледању омиљене телевизијске серије и фудбала или вам једноставно не дозвољава да имате својих пет минута, то може бити веома напорно. На сву срећу, деци није неопходно да их пажљиво слушамо све време, али када јесте, боље би било да смо спремни на то, јер ако наша деца виде да их не слушамо онда кад заиста покушавају да разговарају с нама, вероватно ће помислити да нисмо заинтересовани за оно што желе да нам кажу. Уколико се то догађа сувише често, могла би потпуно да одустану од покушаја да с нама разговарају.
Опустите се
Нико заиста не зна колико наше понашање утиче на то какве ће личности постати наша деца. По свему судећи, најважније је да клинци имају сталан осећај да их неко цени. На крају крајева, уколико можемо рећи како доприносимо томе да се наша деца током већег дела времена осећају вољеном, онда верујем да смо на добром путу да их одгајимо срећне и сигурне у себе, урпкос хаосу који можда влада током преосталог времена.