Прије седамсто година је у Руској земљи живио у граду Мурому млади кнез Петар. Његов отац је управљао Муромском земљом, а када је он умро, његово мјесто је заузео старији Петров брат Павле. Благочестив и кротак је био млади кнез Петар и у свему се покоравао свом старијем брату. Али Петра је задесила веома тешка болест, и млади кнез је дуго патио, док се најзад није појавила избавитељка од болести.
У истој Муромској земљи је живио сиромашни пчелар који је имао ћерку, лијепу дјевојку Февронију; по цијелој околини је била позната по свом уму. И ето,она хтједе да помогне кнезу у његовој несрећи, те,док је лијечила кнеза Петра, она му се допаде и он по ономе шта је говорила и по њеним поступцима видје каква је то паметна и добра дјевојка. Допала му се Февронија и због своје љепоте. „Нећу наћи бољу дјевојку у цијелој области!” – одлучи кнез и обећа да ће се оженити њоме, али када је оздравио, поче да се размишља о томе да није ваљано да се кнез жени обичном дјевојком и скоро да је био напустио своје обећање, кад се опет разболи. Февронија га опет излијечи. Разумје Петар да треба да испуни своје обећање, да га Сам Бог опомиње због кршења обећања, и ожени се Февронијом.
Умре старији Петров брат, тако да је он морао да управља Муромском земљом. Февронија, пчеларева кћи, постаде кнегиња цијеле области. Наравно да се ускоро појавило много завидљиваца, нарочито жена. Није се допадало знаменитим бојарима што кнегиња није из чувеног рода, а њихове жене, племкиње бојариње, не хтједоше ни да чују: како да се, забога, оне, жене из знаменитих породица, поклоне њој, простој сељанки! И почели су да клевећу Февронију пред Петром: хтједоше да их раздвоје. Али кнез је са Февронијом живио у миру и слози; колико год да су се бојари трудили да их посвађају, ништа нису успјели. У међувремену су млађи Петров брат и његов братанац, син старијег брата Павла, пожељели да заузму мјесто муромског кнеза, а Петра да прогнају. Спојили су се с бојарима који су били незадовољни због кнегиње. Ови бојари су имали велику власт и дешавало се да су управљали и самим кнежевима како су хтјели. Тако је било и овдје – дошли су код кнеза Петра и рекли му: „Или се разведи од Февроније и пошаљи је у манастир, а ти се ожени дјевојком из знаменитог рода, или и сам иди из Мурома, а ми ћемо да тражимо другог кнеза, а да за кнегињу имамо жену из простог народа нећемо!” Није било лако Петру да остави кнежевску власт, али он је чврсто памтио заповијест Господњу о браку: „што је Бог саставио човјек да не раставља… ко отпусти жену своју… и ожени се другом, чини прељубу” (Матеј. 19, 6, 9). Тако је одговорио бојарима: „Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тијело, једна душа!” И мораде Петар да остави Муром и живи у прогонству. Убрзо су Петар и Февронија сазнали шта је сиромаштво. Понекад би мрачне мисли долазиле у главу Петру: „Ето, због жене сам остао и без власти, и без богатства, и без кнежевске титуле…” – помишљао је. А паметна жена која га је вољела тјешила га је стално њежним ријечима: „Не жалости се, кнеже! Па Господ је милостив: неће нас оставити у биједи и прогонству”.
Али у Мурому су без Петра настали неред и раздори. Почеле су свађе око тога ко да дође на кнежево мјесто. Једни су били за једног, други за другог; дошло је и до потезања мача, раздор је прешао у рат; многи бојари су били убијени у тим размирицама. Још дуго би се проливала братска крв да се Муромци нису сјетили свог законитог кнеза Петра. Схватили су да без њега има доста оних који би жељели да буду кнежеви и да реда никад неће бити. Дођоше они код Петра да га моле за опроштај и наговорише га да се врати заједно са кнегињом Февронијом у Муром: добро су знали и њихову мудрост и доброту. Вратише се Петар и Февронија у Муром и почеше да живе као и прије, мирно и срећно. Правично је управљао облашћу Петар: у свему се трудио да се држи правде, али је не мање указивао и милост. А кнегиња му је помагала савјетима и добрим дјелима. Убрзо завољеше Муромци своју кнегињу; тако је њежна и једноставна она била, о сиромасима и просјацима се бринула као права мајка. Нико никад није доживио увреду од ње, није чуо ружну ријеч. После завршетка својих дневних послова кнез би се прихватао читања Ријечи Божје, а кнегиња рукодјеља или би слушала кнеза. Тако су се они заједно учили вољи Божјој и трудили се да је у свему извршавају, избјегавали су гордост и неправедну зараду, поштовали духовна лица и монахе, увијек им помагали; проводили су чист, целомудрен живот у суздржавању. И тако поживеше до дубоке старости, не љутећи се једно на друго, и нешто прије смрти примише монаштво. Кнез је тада добио име Давид, а кнегиња Јефросинија.
Једном је преподобна и блажена Февронија везла ликове светих на воздуху за саборни храм Пречисте Богородице. Блажени Петар је послао код ње да јој кажу да му је дошло вријеме да иде Господу. Желећи да заврши воздух, она га замоли да мало сачека. Трипут је позивао он, и трећи пут се блажена заустави, забоде иглу у воздух, обави око ње конац и посла слуге да кажу блаженом Петру да и она умире с њим. И помоливши се обоје предаше свете душе своје у руке Божје 25. дана мјесеца јуна (по Јулијанском календару).
После представљења преподобних, људи нису смјели да их сахране у сандуку који су они сами припремили за себе јер су постали монаси и није ваљало да их стављају у исти ковчег. Тијело преподобног Давида положише у градску цркву Пресвете Богородице, а тијело блажене Јефросиније у приградском Крестовоздвиженском храму. У саборном храму Пресвете Богородице је остао празан њихов сандук. Следећег јутра су оба нова ковчега била празна, а тијела светих су нађена да заједно леже у истом сандуку. Још једном су покушали да их раздвоје, али исто се поновило. После тога више нису смјели да дирају њихова тијела и сахранили су их поред градске саборне цркве Рођења Пресвете Богородице, како су они сами и заповиједили, – у истом сандуку, који је Бог даровао на просвећење и спасење града: они који притичу на раку с моштима с вјером добијају изобилно исцјељења.
Тако обострана љубав побјеђује чак и саму смрт. Господ Бог је прославио праведне супружнике чудесним исцјељењима, а Црква их сматра за свете и сваке године празнује успомену на њих 25. јуна. Сада се они заједно моле Господу за све супружнике, а нарочито за оне који желе мир у породици.
У Русији од давнина се на тај дан одавала пошта благоверним Петру и Февронији Муромским – покровитељима супружничке љубави и породичне среће. Прије неколико година становници Мурома су предложили да се овај празник породичних вриједности претвори у савезни празник. Јер, управо у том старом граду, 280 километара од Москве, у 13. вијеку живио је легендарни кнежевски пар Петар и Февронија, а сада се тамо чувају њихове мошти.
Историја бескрајне љубави и оданости Петра и Февроније постала је позната свијету завхаљујући средњовјековној руској књижевности и Повијести о Петру и Февронији Муромским.
Савременим Русима Петар и Февронија изгледају као идеал породичног пара, љубави и вјерности. По мишљењу председника Синодалног информативног одјељења Московске патријаршије Владимира Легојде, Повест о Петру и Февронији Муромским ће бити популарна за сва времена, зато што говори о вјечним вриједностима, породици, љубави и вјерности:
Тамо постоје три фундаментална момента која су и ван времена важна, и за свако вријеме прихватљива. Петар почетком ове повијести убија змаја, али капи крви које на њега падају стварају чиреве, и нико не може да га излијечи. Он је побједник, има снагу и храброст, али не може да буде исцјељен, тачније у њему нема цјеловитости. Он стиче ту цјеловитост само онда када створи породицу са оном женом која му је предоређена Богом. Само љубав може да помогне човјеку да стекне цјеловитост. Следећи важан моменат: пошто дјевојка Февронија није племенита рода, Петру предлажу да бира између породице и власти. И он бира породицу, јер ова вриједност је важнија од свега осталог, без ње човјек једноставно не може да се реализује. И Петар одлази са женом, остављајући кнежевски престо. И тада, трећи принципијални моменат – становници Мурома сами их моле да се врате, пошто схватају да без ове дивне, необичне породице живот неће бити потпун.
Пред смрт, примивши монаштво, супружници су оставили завештање да их сахране у једном ковчегу са танком преградом, који је био унапријед припремљен. Петар и Февронија су умрли истог дана и сата 8. јула 1228. године, мада су против своје воље били положени ради опијела у различите ковчеге. Али ујутру су се они на чудесан начин сјединили у једном ковчегу. Поново су покушали да их раздвоје, али су наредној јутра тела супружника поново била заједно. Од тада их више нису раздвајали.
1552. године Петар и Февронија Мурмомски су канонизовани. Милиони ходочасника из свих крајева Русије и свијета долазе да се поклоне чудотворним моштима светих супружника, које леже у Свето-Тројицком манастиру Мурома. Они који немају среће у породичном животу моле се да сретну своју другу половину, лишене материнства да добију дјецу, супружници им се моле за породице и дјецу.
Празник чији су покровитељи постали свети Петар и Февронија, обједињује православне Русе, али и све верујуће људе, око главне вриједности за сваког човјека, независно од узраста, социјалног положаја и вјероисповијести – његове породице. Дану породице, љубави и вјерности била је посвећена јединствена акција. 2018. године у 10 руских градова је одржана литија са моштима светих Петра и Февроније, које су пребачене тамо специјалним летом, и били су постављени споменици, који говоре о различитим епизодама из живота благовјерног кнеза и књегиње Муромске. Захваљујући Дану породице, љубави и вјерности, међу младима се препорађа традиција вјеридбе. Данас млади руски парови просе руку и срце управо 8. јула. Они вјерују да ће свети Петар и Февронија бити покровитељи њихове породичне среће. Тако ће и бити ако се буду трудили да живе примером светих угодника Петра и Вевроније.
Извор: ЖИТИЈЕ СВЕТИХ БЛАГОВЈЕРНИХ КНЕЗА ПЕТРА И КНЕГИЊЕ ФЕВРОНИЈЕ,МУРОМСКИХ ЧУДОТВОРАЦА