Велика се бура дигла, нарочито на друштвеним мрежама, у вези са изложбом цртежа у оквиру фестивала Ново доба, где су, између осталих локација, у Старој капетанији у Земуну изложени радови групе МОМЦИ од пре 25 година.
И ништа не би било спорно у једној ретроспективи цртежа да они заиста критикују болесно друштво, како невешто своје радове од пре четврт века бране аутори и кустос изложбе, Ивана Ђорђевић.
Један позив на друштвеним мрежама на гледање цртежа са секирама у дечијој глави и одсеченим дечијим удовима и саркастичним порукама гласи: „Пре двадесет година закопано у мрачним катакомбама Калемегдана, заливено бетоном у оловним ковчезима, у ноћи помрачења месеца без месечине, православни свештеници литугијом запечатили субверзивне и надасве узнемирујуће стрипове, а ми то све сад ископали и на увид јавности изнели. Секс, насиље, порнографија, сатанизам,насиље, секс и остали облици девијантног понашања које су вам ваши родитељи бранили сада доступно свима вама!” .Иако би овакав позив јавности могао да се протумачи као „провокативна позивница”, ипак сматрам да су и аутори, али пре свега организатори изложбе претерали и да са правом трпе критику и негодовање јавности.
Прво, не живимо више у времену где се тачно познаје кружок и аутора и публике и локације тзв. Underground сцене. Захваљујући интернету, а посебно друштвеним мрежама, не постоје више места у која скоро свако не може да завири.
Друго, колико год аутори да оправдавају свој негдашњи младалачки бунт (добро ми је познат, јер сам и сам био млад и бунтован пре 25 година), једноставно у времену прекомереног стреса, забринутости и последица живота у девијантном друштву у којем и даље живимо, у друштву у коме породица највише страда, а медијски простор бива презагађен бруталношћу, насиљем и настраностима, ови цртежи су требали да остану у својим „oловним ковчезима”и у времену у којем су их аутори замислили. Слично као и са филмом Слаткиши, због којег је покренута петиција РЕЦИ НЕ НЕТФЛИКСУ, не може се приказивањем дечије порнографије критиковати иста. Или приказивањем сатанистичких обреда, критиковати сатанизам.
Као што је то добро приметио др Миша Ђурковић на почетку своје књиге РАТ ЗА ПОРОДИЦУ У СРБИЈИ, и ја изражавам сумњу да можда и аутори, а посебно организатори изложбе, воде борбу за нормализацију ненормалног, примењујући утврђену мантру водеће, сада већ покојне, југословенске феминисткиње Жаране Папић: „ПРИНЦИП ЈЕ ДА СЕ СТАЛНО ПРЕКОРАЧУЈУ ГРАНИЦЕ”.
Константно прекорачивање граница довело нас је до скоро потпуног урушавања друштва, кризе породице и брака, епидемије болести зависности, експлозије хедонизма и последично опште апатије, незаинтересованости, међусобног неповерења и немотивисаности за борбу за своју будућност и будућност своје деце.
Кад пожар букти са оне стране друма, не преноси се ватра на другу страну незахваћену пожаром да би се показало колико је пожар опасан, већ се хватају кофе и шмркови да се пожар гаси док не пређе на другу страну.