Мало људи заиста верује у мудрост живота па стога имају тенденцију да пројектују свој недостатак вере на децу. Последица тога је да наше друштво верује да се поверење мора заслужити. Верујем да не само да наша деца не треба да заслуже наше поштовање, већ их ми безусловно поштујемо јер их видимо пре свега као особе од поверења. И само својом присутношћу деца заслужују поштовање. Кад од њих тражимо да нас поштују одражавамо несигуран став жељан моћи, набијен страхом и егом.
Да бисмо као родитељи имали безусловно поверење у своју децу, од нас се тражи да показујемо основно поштовање и поверење према животу. У оној мери у којој наша деца осећају да имамо поверења у њих, показује нашу веру или мањак вере у нас саме. Ако је наш животни став да је живот мудар и да су све његове манифестације добре, онда таквима видимо и властиту децу. Тада на све грешке гледамо из простора који долази из чистог поља. Ако је то тако, зашто не бисмо веровали нашој деци? С друге стране, ако смо тескобни и сумњамо у властиту способност да можемо преобликовати животне борбе у духовно благо, без обзира колико уверавали своју децу да ће све бити у реду, несвесно одашиљемо супротну поруку.
Ми као родитељи шаљемо поверење или неповерење на врло суптилне начине. Начини на које деци постављамо питања, дајемо им лекције или савете које не траже, одају поруке поверења или неповерења. Пример, када непрестано питамо децу како су, верујући да морају пролазити кроз ово или оно, ненамерно одашиљемо властиту тескобу и последично неповерење у живот. Кад стално проверавамо децу, обигравамо око њих, желимо све знати о њиховом животу, шаљемо им осећај несигурности, који поткопава њихово основно поверење у саме себе. Што их мање проверавамо на нервозан начин, то им више шаљемо поруку да нема потребе да их проверавамо сво време, јер знамо да су потпуно способни да се брину о себи и да ће тражити помоћ онда када им буде потребна.
Кад ми одлучујемо уместо своје деце, без прилике да сами граде свој пут, шаљемо им поруку о властитој немоћи и њиховој беспомоћности, која јача осећај њиховог неповерења у њима. Ако уместо тога подстичемо њихове идеје и показујемо поштовање према њима, чак и ако их не можемо додати нашим плановима, одајмо дубоко поштовање за њихову способност да дају свој допринос када разговарамо о нечем интимном. Деца могу да осете када имамо истинско, дубоко поштовање за њихова мишљења и изборе. Врло је важно знати да, премда су још мала, имају вредно мишљење које поштујемо и уважавамо. Када наша деца виде да њихова присутност има сврху и да нам је важна, уче како да слушају свој унутрашњи глас.
Уверавам своју кћер: „увек ћеш бити ок, без обзира у каквим се околностима нађеш, јер ти си таква врста особе“. Изнад свега одашиљем јој поверење у животну способност да се о себи брине на духован начин.
Ако деца осећају наше поштовање према њиховој способности да они воде, то им даје безграничну моћ. Ако виде да заслужују да имају наше поверење, то ће им све значити. Тада ће природно почети да имају и самопоштовање.
Извор: блог Shefali Tsabary