„Премда на површини делује веома попустљиво, либерална демократија дегенерише у нешто што личи на тоталитаризам над којим је управо таква демократија тријумфовала у Хладном рату“, пише аутор Род Дрехер у књизи Не живети у лажи, делу објављеном 2020. године које говори о томе шта бивши дисиденти из Источне Европе могу да нас науче о пружању отпора угњетавачким режимима. (xiv) Под овим новим тоталитаризмом, „елите и елитне институције напуштају старомодни либерализам заснован на одбрани права појединца и замењују га прогресивним веровањем које правду посматра у оквиру група. Оно подстиче људе да се идентификују с групама – етничким, сексуалним и другим – и да размишљају о добру и злу као о питању динамике моћи међу групама. Ове прогресивце покреће утопијска визија која их приморава да изнова напишу историју и изнова измисле језик како би он одражавао њихове идеале социјалне правде.” (xi)
Као и под комунизмом, нови тоталитаризам који је завладао у Америци и на Западу агресивно покушава да потисне хришћанство и хришћане. Зашто? Зато што хришћанство брани урођено достојанство појединца који је створен по лику и подобију Божијем. Хришћанство тражи лојалност јачу од оне која се даје било којој секуларној идеологији, и усуђује се да противречи тврдњама једног од доминантних покретача владајуће идеологије – сексуалној револуцији – кад је реч о слободном сексу, сексуалној оријентацији, сексуалном идентитету и абортусу.
Конкретно, нови тоталитаризам, баш као и његов претходник комунизам, жестоко се окомио на традиционалну хришћанску породицу. Као што Мери Ебсерштат пише у својој књизи Како је Запад заиста изгубио Бога, судбине традиционалне породице и хришћанства су испреплетене; ако ослабите породицу, ослабићете хришћанство, јер је породица примарни преносни појас хришћанства. Заиста, опадање хришћанства на Западу у последњих неколико векова може се директно повезати са опадањем традиционалне породице у том истом временском периоду.
Дакле, шта нас источноевропски дисиденти могу научити о томе како да створимо јаке породице које ће се супротставити новом угњетавању? „Постоји снажан модел антитоталитарног отпора заснован у хришћанској породици: клан Бенда из Прага“, пише Дрехер. „Бенде су велика католичка породица која је много пропатила 1979. године када је чехословачка држава осудила оца породице, Вацлава, на четири године затвора због његових активности у борби за људска права.” (129) Поред затварања, Вацлав Бенда је редовно узнемираван, стављан под надзор и испитиван од стране тајне полиције. Уз мало познатијег дисидента Вацлава Хавела (који ће касније постати председник посткомунистичке Чехословачке), Бенда је био највиши вођа чешког дисидентског покрета и један од ретких верујућих хришћана у лидерској улози.
Бенда је био снажан присталица традиционалне хришћанске породице јер је „веровао да је породица темељ цивилизације и да се мора неговати и штитити по сваку цену“, пише Дрехер. (130) У есеју „Породица и тоталитарна држава“, написаном у зиму 1987–1988, Бенда је написао да је „породица увек била трн у оку комунистичком тоталитаризму“. Заиста, заједно с Црквом, „породица је показала изузетан отпор према тоталитаризму“ и за њега је и „дан-данас нерешен проблем“. Као резултат тога, комунистичка држава је учинила све што је могла да ослаби традиционалну породицу. Два од кључних начина на које је то урадила била су либерални закони о разводу и абортусу – заиста, источноевропске земље под комунизмом имале су (а неке и данас имају) једне од највећих стопа развода и абортуса на свету.
Међутим, Бенда је написао да је традиционална хришћанска породица морала да остане јака јер је била „видљиво отелотворење три најосновнија дара или достојанства која једна особа може да прими“. Прво, породица нам даје „плодно заједништво љубави, у ком смо без пардона повезани с ближњим само захваљујући нашој блискости, а не на основу било заслуга, било права и овлашћења…“ Друго, породица нам даје дар истинске слободе, јер смо ту „способни да доносимо трајне, вечне одлуке; свако брачно обећање које се одржи, свака верност упркос недаћама, радикални је пркос нашој коначности, и нешто што нас уздиже — а с нама и све што је телесно створено — на још веће висине од анђела.” Треће, породица подржава „достојанство и јединствену улогу појединца. Практично у свим другим друштвеним улогама ми смо заменљиви и можемо да будемо ослобођени тих улога, па било то исправно или не. Међутим, тако хладна калкулација правде не влада између мужа и жене, између деце и родитеља, већ закон љубави.” Због ове три предности, „сматрам брак и породицу толико битним да нисам вољан да прихватим уобичајене клишее о ослобађању од ових обавеза.” Заиста, брак не би значио ништа да је он „експеримент од ког можемо одустати током првог озбиљног судара, ако се човеку дозволи да следи сопствену дискрецију у искорењивању нерођене деце и одбацивању деце која су већ рођена…”
Значајно је да Бенда наводи да породица не може бити јака ако Христос није у њеном средишту: „Породица не може опстати ако је један од њених чланова глава и центар породице. Хришћански став је једноставан: Христос треба да буде истински центар и да у Његовој служби појединачни чланови ове заједнице учествују у делу свог спасења. Надамо се да добро утемељена породица може постојати и без ове изразито верске припадности; међутим, чини се да је од суштинске важности посвећеност породице служби нечему ’с оне стране’, било да то зовемо љубављу, истином или некако другачије.”
Како су то Бенда и његова супруга Камила створили снажну породицу која је служила као бедем против комунистичког тоталитаризма? Пре свега, тако што су озбиљно схватили брак и подржали културу живота; њихов брак је прекинут тек након Вацлавове смрти 1999. године, а њихово шесторо деце показало је да и они подржавају живот. Али шта су још Бенде урадиле да створе снажну породицу која је била у стању да се одупре тоталитаризму? Након састанка с породицом Бенда 2018. године, Дрехер је сазнао да су Вацлав и Камила урадили шест кључних ствари. Прво, деци су дали модел „моралне храбрости“. „’Наши родитељи су за нас били хероји’, каже Патрик. ’Мој отац је био шериф из филма Тачно у подне.’ Други син Марек је додао: ’То што смо гледали филм Тачно у подне заиста је обликовало наш начин борбе против зла… Сви траже од шерифа да оде како град не би имао проблема с лошим момцима. Али шериф се ипак враћа, јер му врлина и част не дозвољавају да оде. Он тражи помоћ, али нико не жели да му помогне. Но, на крају му помаже супруга. На неки начин, то је била и прича наше породице. То је оно то су наши отац и мајка радили.’”
Друго, Вацлав и Камила су испунили „моралну машту своје деце добром”. Камила би сваког дана по неколико сати читала деци књиге којима су они увежбавали своје моралне мишиће. Дрехер пише: „Патрик [син] каже да је кључ изложити децу причама које им помажу да сазнају разлику између истине и лажи, и науче их како да то разазнају у стварном животу.” (138) Деци је једна од омиљених књига била трилогија Господар прстенова Џ. Р. Р. Толкина. „’Мама нам је читала Господара прстенова можда шест пута’, присећа се Филип. ’Ту је реч о борби Истока против Запада. Вилењаци на једној страни и гоблини на другој. А када знаш књигу, видиш да се прво треба борити против империје зла…’”
Треће, супружници Бенда се „нису плашили да буду чудни у очима друштва“. Дрехер пише: „Одгајали су децу тако да схвате да они, као хришћани, не треба да се уклопе у тоталитарно друштво. Вацлав и Камила су знали да ако деци снажно не усаде тај осећај различитости, ризикују да их изгубе због пропаганде и широко распрострањеног конформизма тоталитарном систему.” (139)
Четврто, Вацлав и Камила су били спремни „да поднесу велике жртве за опште добро“. Док је Вацлав био у затвору због дисидентских активности, власти су му понудиле да га ослободе ако он и његова породица емигрирају на Запад. Сазнавши за ту понуду у писму које јој је послао Вацлав, Камила је била непоколебљива да треба да је одбију. „’Писала сам му да му кажем не, да је боље да остане у затвору и бори се за оно што верујемо да је истина’, каже ми она.“ (140) Дрехер наводи: „Замислите то: ова жена је сама гајила шесторо деце у комунистичкој тоталитарној држави. Али је сопственом спремношћу потврдила да се жртвује — и да жртвује материјално удобнији и политички слободнији живот за своју децу — за опште добро.” (140) Деца Бендиних разумела су ову лекцију. „’Тата је веровао да иако су ствари биле лоше, а он је патио и није видео позитивне последице својих поступака, да ипак постоји добар Бог који ће на крају добити битку’, додаје Маркета, један од Бендиних кћери. ’Бог ће на крају победити, иако ја то можда нећу доживети. Стога, моја патња није бесмислена, јер сам део веће битке која ће на крају бити победничка. То нам је наш отац показао својим животом.’“ (141) Ћерка Маркета је додала да је вера њеном оцу дала храбрости да се жртвује: „’Веровао је да је одговоран пред Богом, а не пред људима. Није му било важно када други људи нису разумели зашто је урадио ствари које је радио. Деловао је пред Божјим очима. Као што знате, Библија му је дала снагу, јер је пуна прича о пророцима и другима који прелазе границу онога што је људима разумљиво или схватљиво, а све ради послушности Господу.’“ (141)
Пето, Бенде су децу учили да су „они део ширег покрета“. Дрехер пише: „Иако су Вацлав и Камила бескомпромисно држали своја католичка уверења у породици, они су деци својим примером показали колико је важно радити с добрим и пристојним људима изван моралне и теолошке заједнице цркве.” (142) Како каже син Патрик: „’У Повељи 77 [чешка дисидентска организација], имали сте окупљене људе потпуно различитих погледа на свет и идеја… Имали сте, на пример, демократске социјалисте на једној страни и ватрене католике на другој. За мене је било сасвим нормално да као мало дете одрастам у заједници људи с веома различитим мишљењима. То ми је помогло да разбијем мехур око себе.’”
Коначно, супружници Бенда су „били гостољубиви и служили другима“. Спонзорисали су подземне семинаре у свом дому како би одржали у животу чешку културу и подржавали би људе који су се запутили у полицију на испитивање. (Стан Бендиних налазио се у близини седишта тајне полиције.) „До двадесет људи би се сваког дана појављивало у стану Бендиних тражећи савет, утеху и заједништво. А након што би полиција пустила осумњичене, они би се вратили у дом Бендиних. Без обзира на то да ли су преживели испитивање а да нису поклекли, или су одали информације под принудом, Камила им је нудила шољу чаја и чашу вина и храбрила их“, прича Дрехер. (143-44) Супружници су то радили као начин борбе против атомизације друштва коју је тоталитарна држава покушавала да створи како би људи постали што зависнији од државе, а не једни од других. Дрехер пише: „[Б]ило је важно да се обични људи окупе и да се подсете да и други постоје. У времену када су људи заборавили како да буду комшије, једноставни заједнички оброк или заједно одгледан филм представља политички чин. То је, кажем, начин да се супротставимо усамљености и изолацији које тоталитарној држави омогућавају да влада.” (145)
У својој књизи Не живети у лажи , аутор Род Дрехер нам описује чешке дисиденте Вацлава и Камилу Бенда као модел који нам показује како традиционална породица и хришћанска вера која је у њеној основи могу бити упориште против напада тоталитарне државе решене да их уништи. Поред тога што треба да остану верне својим брачним заветима и подржавају културу живота, ако данашње породице у Америци и на Западу могу да 1) буду узор храбрости; 2) испуне моралну машту деце добром; 3) не плаше се да буду чудне у очима друштва; 4) жртвују се за опште добро; 5) науче децу да су део ширег покрета; и 6) практикују гостопримство и служе другима, оне могу бити ћелије отпора против тоталитарних снага политичке коректности, политике идентитета и сексуалне револуције. Као што Дрехер пише: „За породицу Бенда из Прага, њихова сврха је на првом месту да служе Богу, а затим да служе другима. Они су то радили у комунизму, а раде то и у постхришћанском либерализму. То је породична традиција.” (145)
Надајмо се да ћемо и ми моћи то исто да урадимо.