Нико не доводи у питање то да је, после дана рођења и крштења, најважнији дан у човековом животу дан његовог ступања у брак. Наравно, и најчаснија и најсветија Света Тајна брака се нашла међу осталим установама које је световна олуја нашег доба покушала да сатре.
Брак је за многе прилика за проводе и ужитке. Али, живот је озбиљно питање. Духовна борба, напредовање ка циљу, Небу. Брак је најризичнија тачка и најважније средство за то напредовање. Никоме се не дозвољава да избегне свезе брака, било да ће, посветивши себе Богу, склопити тајни брак, било један светотајински брак.
Тема којом ћемо се данас позабавити јесте светотајински брак. Видећемо како брак може допринети нашем духовном животу, да бисмо се надовезали на тему коју смо отпочели у нашој претходној беседи. Знамо да је брак Богом установљена институција. Частан је,[2] „тајна велика”.[3] Човек који није ушао у брак просто пролази кроз живот и нестаје, док брачан човек живи живот.
Како, пак, савремени људи размишљају о тој светој установи брака, о тој „тајни великој” која је благословена од стране наше Цркве? Људи улазе у брак и изгледа ти да се спајају две благајне, два интереса, две сујете. Уједињују се два човека без идеала, рекли бисмо две нуле. Јер људи без идеала, без трагања нису ништа друго до нуле.
Око себе стално слушаш следеће: „Ушао сам у брак да бих живео свој живот, а не да бих се затворио у четири зида.” Чујеш и како неки други говоре: „Ушао сам у брак да бих се лепо проводио у животу”, и децу своју, ако уопште имају децу, предају некој непознатој жени да би они слободно могли да јуре по позориштима, биоскопима и световним друштвима. Тако дом њихов постаје хотел, у који се враћају ноћу, или штавише после поноћи, после провода, како би се одморили. Људи су изнутра празни, па због тога у дому свом осећају стварну празнину. У њему не постоји никакво задовољство, те стога јуре и провлаче се тамо и амо, да би себи нашли срећу.
Улазе у брак без знања, без свести о одговорности, само зато што желе да уђу у брак, или зато што мисле да је то неопходно да би били друштвени људи. Али, шта је резултат тога? То сваки дан гледамо. Свима нама су познате олупине брака. Један светован брак, каквим се тај брак данас схвата, може да има само једну карактеристику: то да је убица човековог духовног живота. Због тога треба да осетимо да ако промашимо у браку, скоро да смо промашили и у свом духовном животу. Ако успемо у браку, успели смо и у свом духовном животу. Наш успех или неуспех, напредак или потоп у духовном животу почињу од брака нашег.
Пошто је ово, дакле, тако озбиљна тема, вреди видети који су предуслови, и каква припрема, неопходни да би се постигао срећан, истински хришћански брак.
Да би младић или девојка имали успешан брак, од малена треба да стекну одговарајуће васпитање. Као што дете треба да чита, као што учи да мисли и да се интересује за своје родитеље или за своје здравље, тако га треба припремити и да би могло да склопи један успешан брак.
Али, у наше време нико се не занима тиме да децу припреми за ту велику тајну, која ће играти најважнију улогу у њиховим животима. Ни родитељи се не занимају тиме, изузев спремања мираза, за који се заиста интересују.
Дете од малена треба да научи да воли, да даје, да ускраћује, тј. да жртвује себе, да слуша. Да осећа да су чистота душе и тела његовог драгоцено благо, које треба да чува као зеницу ока.
Карактер детета треба да се обликује нормално, да би оно постало частан, храбар, одлучан, искрен, радостан човек, а не неко полужалосно створење које ће непрекидно оплакивати своју судбину, један безвољан предмет без мисли и снаге.
Дете од малена треба да научи да се интересује за неку науку или неко занимање, да би сутра било способно да издржава своју породицу, или, ако је девојчица, да помогне ако то буде потребно. Жена, чак и кад је образована, треба да научи да буде домаћица. Да научи да кува, да шије, да везе. Неки би рекли: „Ма, оче, то што говориш је само по себи разумљиво”. Питајте мужеве, па ћете видети колико жена, када се уда, ништа не зна о домаћинству.
Избор животног сапутника је такође питање које, када стигнемо у одговарајуће доба, не треба одлагати. Човек ни у ком случају не треба да се жури, јер је „брз брак, брзо безнађе”, али ни да одгађа то важно питање свог живота. Не треба да одуговлачи, јер је одуговлачење смртна опасност за његову душу. По правилу, нормалан ритам човековог духовног живота почиње браком. Неожењена/неудата особа као да живи на ходнику и још није зашла у собе.
Нека се родитељи старају да се дете понаша нормално, али и да се моли, да би тај благословени час дошао као дар који ће Бог послати.
Наравно, када стигне до избора супружника, дете ће узети у обзир и мишљење родитеља. Колико сте само пута, ви који сте родитељи, осетили као да вам ножем пробадају срце када вас деца ваша нису питала за мишљење о ономе ко ће им бити животни друг. Мајчинско срце је осетљиво и не може да издржи такво рањавање. Дете треба да пита родитеље, јер они имају неку особиту интуицију којом поимају ствари које се тичу њихове деце. Али, то не значи да отац и мајка треба да врше притисак на своје дете у избору. Нека га оставе да на крају само слободно направи свој избор.
Ако присилите своје дете по питању брака, вас ће сматрати одговорним ако ствари не буду ишле добро. Притиском никада не бива нешто добро. Помоћи ћеш му, али ћеш га и оставити да изабере онога ко му се више допада или онога према коме ће осетити љубав – љубав, а не сажаљење или самилост. Ако вам дете ваше након неког познанства каже: „Жао ми је, јадне/Жао ми га, јадног. Оженићу је/Удаћу се за њега”, тада знајте да се налазимо у предворју једног неуспелог брака. Само човек који ће се детету више допасти, или којег ће заволети, може да стане поред нашег детета. Требало би да обоје, будући муж и жена, желе брак, да осећају привлачност једно према другом, да осећају да истински, унутрашње, ненасилно желе да живе заједно.
Некорисно је да по том питању извршимо притисак на своју децу. Понекад, из љубави, мислимо да су она наш посед и да са њима можемо да чинимо све што желимо. Тако наша деца постају створења неспособна да живе живот било као брачна било као безбрачна.
Браку ће свакако претходити упознавање, које је једно веома танано питање, а које ми, међутим, заборављамо. Упознавање никада не треба да нас уљуљкује, ако нисмо сигурни да је оно објективно. Љубав не ослепљује човека. Љубав му отвара очи, да би другога ви-део онаквог какав јесте, и са његовим недостацима. Народ каже: „Обувај обућу свога места макар била и тесна”. Дакле, узми човека којег си упознао. А упознавање увек треба да је повезано са зарукама, дакле веридбом која је једно такође тешко питање.
Када сам једној девојци предложио да се озбиљно замисли о томе да ли треба да настави своју веридбу, одговорила ми је: „Мајка ће ме заклати ако раскинем веридбу”. Али, веридба не постоји ако не постоји и могућност да се она раскине. То што сам се верио не значи да ћу свакако и да се венчам. Значи да пробам да ли треба да се венчам са особом са којом сам се верио. Ако нека девојка није у стању да раскине веридбу, не треба ни да се заручује, или боље да не улази у брак. У периоду веридбе треба да будемо веома пажљиви, јер ћемо на тај начин имати много мање несугласица и несрећа након венчања. Још, као што један човек каже, срце своје за време упознавања треба да држиш у себи, и са обе руке, као да се ради о неком медведу. Јер знате колико је опасно срце, које, уместо у брак, може да те одведе у грех. Постоји могућност да те особа коју си одабрао посматра као играчку или као пробну четкицу за зубе. После ћеш ти да доживиш плач и тугу, али ће бити касно, јер ће се већ показати да је твој анђео био направљен од блата.
Немој изабрати човека који троши сате по клубовима, на проводе, путовања и луксузе, нити онога код којег ћеш открити да се иза његових речи љубави крије самољубље. Немој изабрати за жену ону која је налик баруту, те се запали чим јој шта кажеш. Она није супруга за тебе.
Још, ако желиш да имаш један стварно успешан брак, немој прилазити онај девојци или младићу који не може да се одвоји од родитеља својих. Христова заповест је јасна: „Због тога ће оставити човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој“.[4]
Када видиш да је онај други привезан за мајку или оца, да их слуша отворених уста, и да је спреман да учини било шта што они кажу, бежи далеко од њега. То је један емотивно болестан, душевно незрео човек, и са њим нећеш моћи створити породицу. Онај кога ћеш изабрати за мужа треба да има храбрости, јунаштва. Али, како може да има јунаштво кад још није научио, није схватио, није прихватио то да је дом његов био саксија у коју су га ставили, да би га након тога извадили и засадили негде другде?
Такође, када дође до тога да изабереш особу свог живота, обрати пажњу на то да можда није затворена, те нема пријатеља. Ако данас нема пријатеље, сутра ће му бити веома тешко да тебе има за пријатеља и супружника.
Обрати пажњу на гунђала, на оне који се жале, на меланхоличне, који личе на птице кукавице. Обрати пажњу на оне који се непрекидно жале: Не волиш ме! Не разумеш ме! Нешто није у реду са тим створењима Божијим. Још обрати пажњу на фанатике и наизглед побожњаке. Не на верујуће, него на такозване побожњаке, који се узбуђују због безначајних ствари, којима је све и свако крив, и који су преосетљиви. Како ћеш моћи да живиш са таквим човеком? То би било као да седиш на трњу.
Још обрати пажњу на оне који брак виде као нешто зло, као неки затвор, и на оне који говоре: „Ма, никада у животу свом нисам ни помислио на брак”.
Обрати пажњу и на неке лажне хришћане, који брак посматрају као нешто ниско, као грех, који чим чују нешто везано за брак сагињу главу.[5] Ако ступиш у брак са неким ко је такав, он ће за тебе бити трн, а ако се такав одлучи за монаштво, биће терет за манастир.
Обрати пажњу на оне који мисле да су савршени и себи не налазе никакву ману, док другима стално налазе мане. Обрати пажњу на оне који мисле да су „изабраници Божији”[6] и да могу да промене цели свет.
Да обратиш пажњу и на једно веома важно питање: наследност. Добро упознај оца, мајку, деду, баку, стричеве изабраног/изабране.
И још на то да за будући брак постоје основни материјални предуслови.
Али, пре свега обрати пажњу на веру. Верује ли? Да ли човек којег мислиш учинити својим животним сапутником има идеале? Како ће моћи да те прими у срце ако му Христос не значи ништа? Зар имаш утисак да ће моћи да цени тебе када није могао да цени Христа?[7] Свето Писмо говори мужу да жена твоја буде жена „завјета твога”,[8] дакле твоје вере, религије, она која ће те повезивати са Богом. Само тада можеш, као што кажу Оци наше Цркве, да склопиш брак „уз сагласност Епископа”,[9] дакле, уз одобравање Цркве, а не само неку формалну дозволу.
Претходно разговарај са својим духовником. Са њим све испитај и он ће као прави пријатељ стати уз тебе, па када стигнете до жељеног циља, брак ће за тебе заиста бити један дар Божији. Биће дар, јер „сваки има сопствени дар”.[10] Бог сваком од нас даје његов дар. Једног шаље у брак, другог у девственост. Не да Бог изабира рекавши: „Ви ћете на ову страну, а ви на ону”, него нам Бог даје храброст, подршку, снагу, да бисмо успешно окончали оно што је изабрало срце наше.
Ако сте на овај начин изабрали свог супружника, захвалите Богу. Повежите га са својим духовником. Ако немате духовника, обоје изаберите једног духовника, који ће бити ваш Старац, отац, онај који ће вас подсећати на Бога и указивати вам на Њега.
У животу ћете имати многе потешкоће. Упитници ће падати као киша. Бриге ће вас опседати и почесто ћете видети да ваш хришћански живот бива тежак. Немојте се узнемиравати. Бог ће помоћи. Ти учини оно што је до тебе. Можеш ли да читаш пет минута на дан? Читај. Можеш ли да се молиш пет минута на дан? Моли се. А ако не можеш пет, моли се два минута. Остало је Божија брига.
Када у браку наиђеш на потешкоће, када видиш да твој духовни живот не напредује, немој губити наду, али немој ни да се задовољаваш оним што си већ стекао. Узнеси срце своје Богу. Угледај се на оне који су све дали Њему и чини све што можеш да би био сличан њима,[11] па макар и чежњом срца свог. Када на тај начин кренеш даље, истински ћеш осетити шта је циљ брака. У противном ћеш и ти у животу лутати као што лута неки слепац.
Шта је, дакле, циљ брака? Навешћу вам три главна циља. Прво, брак је пут бола. Заједнички живот мужа и жене назива се супружништвом, дакле, они под истим јармом дижу заједнички терет. Брак је сапутништво и заједничка судбина у болу и, наравно, у радости. Али, обично шест жица нашег живота одзвања тужно, а само једна радосно. Муж и жена ће пити из исте чаше олује, муке, промашаја. Свештеник у току чина Свете Тајне брака младенцима даје да пију из исте чаше, која се назива „заједничком чашом”,[12] јер ће они заједно подићи терет брака. Та чаша се назива и „сједињењем”, јер се они сједињују да би заједно понели радости и бол.[13]
Када двоје улазе у брак, то је као да говоре: „Заједно ћемо наставити даље, руку под руку, и у добру и у злу. Проћи ћемо мрачне часове, часове мука пуне тежине, часове монотоније. Али, и у дубокој ноћи треба да показујемо да верујемо у светлост и сунце”. О, драги моји, ко може рећи да у животу не пролази кроз тешке тренутке? Али, није мала ствар да знаш да ћеш у својим тешким тренуцима, у својим стрепњама, искушењима, у својој руци држати једну другу, вољену руку. Нови Завет каже да ће сваки човек, а пре свих онај који улази у брак, проћи кроз бол. „Јеси ли се одрешио од жене?”, пита Свети Апостол Павле. Дакле, ниси се оженио? „Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагријешио“. Ако се ожениш, немаш греха. „И дјевојка ако се уда, није сагријешила. Али ће такви имати невољу тјелесну.”[14]
Кад се већ жениш, имај на уму да ћеш много пропатити, да ће живот твој бити крст, али процветао крст. Имаће и радости своје, и осмехе, и лепоте. Када је пак у животу твом ведро, имај на уму цвет који скрива један крст.[15] Тако се и у твојој ведрини наједном може појавити један крст.
Живот није провод, како поједини који улазе у брак мисле, па после падају са неба на земљу. Брак је једно широко море, не знаш шта ће из њега изаћи. Узимаш човека којег си са страхом и трепетом и уз велику пажњу изабрао, па након годину, две, пет откријеш да те је преварио.
Веровати да је брак пут на којем треба да тражимо своју срећу, одрицање од крста јесте кривотворење брака. Радост брака је то да муж и жена, обоје потурају своја плећа и заједно иду навише уз стрмине живота. „Нисте патили? Нисте ни волели”, каже један песник.
Само онај ко пати може истински волети. Због тога је мука неопходан састојак брака. „Брак”, каже древни песник и философ, „јесте један свет који нада улепшава, а несрећа оснажује”. Као што се челик показује у ватри, управо тако се и човек кали у браку, огњу тешкоћа. Када издалека посматраш брак, све ти изгледа као мед и млеко, све ти се осмехује. Када се приближиш, онда ћеш видети колико тешких тренутака скрива.
„Није добро да је човек сам”, каже Бог,[16] због тога је поред њега ставио једног друга, помоћника у свим тренуцима у животу, а поготово у подвизима за веру; јер треба много да се помучиш да би могао да одржиш веру своју. Бог свима нама шаље благодат своју. Али, шаље нам је када смо расположени да радо трпимо и подносимо. Неки, чим наиђу на препреке, беже. Заборављају и Бога и Цркву. Али вера, Бог и Црква нису кошуља коју скидамо чим се презнојимо.
Брак је, дакле, једно напредовање у тугама и радостима. Када ти муке изгледају претешке, сећај се да је Бог с тобом. Он ће подићи крст. Он, који те је и венчао. Када Бога молимо за нешто, не догађа се да нам Он увек одмах пружи решење. Он нас веома полако води. Понекад и годинама. Дух Свети се „моли за нас уздисајима неизрецивим.”[17]Дакле, ти се мучиш, а сам Христос са тобом трпи бол. Треба да прођемо кроз бол; у противном, живот наш неће имати истински смисао.
Друго, брак је једно напредовање у љубави. Стварање једног новог човека: „биће једно тело”,[18] каже Јеванђеље. Бог уједињује два човека и чини их једним човеком. Из јединства двоје, који одлучују да уједначе своје кораке и ускладе откуцаје срца, произилази један човек. Том дубоком и исконском љубављу један је присуство, жива стварност у срцу другога. Ожењен/ удата сам значи како нити један дан, чак, ако је могуће, ни на неколико тренутака не могу без свог животног друга. Мој муж, моја жена јесте један део мог бића, мог тела, моје душе: допуна мене. Представља оно чиме се ум мој бави. Представља разлог из којег осећам да срце моје куца.
Двоје размењују вереничке прстенове да би показали да ће, кроз животне промене, на крају опет остати сједињени. Свако носи прстен на којем је уписано име другог и символички га ставља на прст, одакле полази једна вена која иде директно до срца. Дакле, име другог се уписује у моје срце. Један, рекли бисмо, другоме даје крв срца свог. Ставља га у утробу своју.
„Шта радиш?”, питали су једном једног романописца, а он се изненадио. ,,Шта радим?’, какво чудно питање. Ма, волим Олгу, жену своју”. Муж живи да би волео своју жену. Жена живи да би волела мужа свог.
Љубав је нешто најосновније у браку. „Ниједно море и ниједна планина, ниједно место и време, ниједан зао језик не може да нас раздвоји”, говорио је неко ко је волео своју супругу. „Ако можеш, узми га”, говорила је једна друга жена, „скрива се у срцу мом”. Њега су поводом неке клевете тражили како би га осудили, а он се скривао.
Брак, дакле, значи сједињење у једно. Бог се гнуша растајања и развода. Тражи нераскидиво јединство.[19] Свештеник скида прстенове са прста леве руке, ставља их на прсте десне, па потом опет леве и на крају њихове десне руке. Јер је десна рука она којом углавном радимо. То показује да други од тада поседује моју руку. Не чиним ништа што он не жели. Везан сам за њу. Везана сам за њега. Живим за другог, због тога трпим његове недостатке. Онај ко не може да издржи другог, не може ни да уђе у брак.
Шта мој брачни друг жели? Шта га занима? Шта га задовољава? То треба да радује, занима, заокупља и мене. Још тражим повод да му приредим ситна задовољства. Како ћу данас обрадовати свог мужа, своју жену, јесте питање које брачан човек себи сваки дан поставља. Бави се проблемчићима другога, његовим занимацијама, његовом науком, његовим радом, његовим пријатељима, да би им све било заједничко, да би показивао да учествује у његовој свакодневници.
Ако је потребно да се повуче, повлачи се. Онај ко воли последњи леже, а први ујутру устаје. Родитеље другога посматра као своје родитеље, са посвећеношћу, нежношћу. Јер веома добро знамо да је, када дете улази у брак, то за родитеља, чак и ако је припремио свадбу, један веома тежак тренутак. Брак је нешто што оца и мајку нагони на плач, јер се раздвајају од детета свог.
Жена послушношћу изражава своју љубав према мушкарцу. Покорава му се управо онако како се Црква покорава Христу.[20] Њена срећа је у томе да испуњава вољу свог мужа. Претварања, тврдоглавости, гунђања јесу секире које ломе стабло супружничке среће.
Жена је срце. Муж је „глава”. Жена је срце које воли. Она је постојана у тешкоћама кроз које муж пролази, као царица Теодора која је подржала свог мужа на трону.[21]Она се у тренуцима његове среће труди да га још више уздигне на висине идеала. У тренуцима муке стоји уз њега као један диван и тих украс како би му пружила мир.
Муж треба да се сећа да је жена његова она коју му је Бог поверио. Жена његова је једна душа коју му је Бог дао да би је поново вратио Њему. Он воли своју жену као што Христос воли Цркву своју.[22] Штити је, стара се о њој, пружа јој сигурност, поготово када је забринута, када је болесна. Знамо, уосталом, колико је женска душа осетљива, због тога, као што каже Свети Апостол Петар, „указујте им част као слабијем женском сасуду”.[23] Женска душа се вређа, малодушна је, веома лако се мења, одједном остаје без наде. Због тога муж треба да буде уз њу, пун љубави и нежности, да би успео постати благо њено.
Брак је, драги моји, као један чамчић који на таласима плови између стена. Ако само мало буде-те непажљиви, разбиће се у парампарчад.
Брак је, рекли смо, прво: један пут бола, друго: пут љубави, и треће: пут ка небу, позив Божији. Брак је, као што каже Свето Писмо, „тајна велика”.[24]
Знамо за седам Светих Тајни. Овде тајна значи један знак тајанственог присуства неког истинског догађаја. Икона је једна тајна. Када јој се поклањамо, не поклањамо се дрвету, него Христу или Пресветој Богородици или Светитељу који је тајанствено присутан. Часни Крст је символ Христа. У њему постоји тајанствено присуство Христово. И брак је нешто такво. „Где су”, каже, „двоје или троје сабрани у име моје, и ја сам међу њима“.[25] Двоје људи улази у брак у име Христово – они већ постају знак који садржи и поседује самог Христа.
Стога, када са овим сазнањем посматраш неки брачни пар, то је као да посматраш Христа. У томе постоји неко богојављање. Због тога у неким другим земљама, у току чина Свете Тајне брака, младенцима стављају круне, да би показали како је муж цар Христос, а жена Црква, или за то користе маслинове гранчице.[26]
У браку је, дакле, све символично. Запаљене свеће символизују пет девојака. Када их свештеник у току чина Свете Тајне брака даје младенцима, као да им говори: очекујете Христа као пет девојака.[27]Или оне символизују огњене језике који су сишли на Педесетницу, и у суштини били присуство Духа Светог.[28] Свештеник прстенове, вере узима са Свете Трпезе, где их је претходно ставио, и ставља их на сто,[29] управо да би показао да брак почиње Христом и да ће се завршити Христом. Свештеник такође сједињује руке младенаца да би показао да њих сједињује сам Христос.
Дакле, Христос је уткан у тајну и у живот њихов.[30]
Све што се приликом обреда Свете Тајне брака врши јесу сенке и символи који показују да је Христос присутан. Када седиш и наједном угледаш неку сену, схваташ да неко долази. Не видиш га, али знаш. Устанеш раном зором и видиш као крв црвен хоризонт на истоку. Још мало, кажеш, па ће изаћи сунце. Заиста, тамо, иза планине, провирује сунце.
Када посматраш свој брак, свог мужа, своју жену, када посматраш бриге своје, тело свог сапутника, све у свом дому, знај да су то знаци присуства Христовог. То је као да чујеш кораке Његове, као да долази, као да ћеш сад зачути и глас Његов. Све су то сенке које нам показују да је Христос са нама.[31]
Истина је да се због својих брига осећамо као да је Он одсутан. Али, у сенкама Га видимо и сигурни смо да је са нама. Управо због тога у древна времена није било засебне службе за Свету Тајну брака. Узимали би мужа и жену, доводили их у цркву, причешћивали их и они би одлазили. Шта то значи? Да они тад већ живе са Христом. И венци су символ присуства Христовог. Конкретно, они символизују страдање. Сећате ли се Четрдесеторице Мученика у залеђеном језеру којима је Христос дао венце? Тако и Црква сада младенцима даје венце, помињући и Светог Прокопија, који је неколицини жена саветовао да пострадају, да би показале своју љубав према Христу.[32] Дакле, муж и жена стављају венце да би показали да су спремни да постану мученици Христа ради, који је са њима.
Улазим у брак, значи живим и умирем за Христа. Улазим у брак, значи желим и жедан сам Христа.
Ко је још носио венац? Цареви су носили венце. Сходно томе, венци показују да су супружници цареви, а дом њихов царство, царство Цркве, један део Цркве.
Одакле је почео брак? Откад је човек сагрешио. Претходно није постојао брак у данашњем смислу те речи. Када су првостворени, након пада, изгубили рај, Адам је познао Еву[33] и отпочео је брак. Зашто? Да би се сећали пада свог, и изласка из раја, и да би тражили рај. Брак сада бива поновни повратак у духовни рај, Цркву Христову. Дакле, улазим у брак значи постајем цар, постајем верни и истински члан Цркве Христове и трудим се у славу Њему.
Венци још показују и коначну победу у Царству Небеском. Када свештеник узима венце, он Христу говори: „Узми вијенце њихове у Царство своје”.[34]
Стога је брак један пут: почиње на земљи и завршава се на небу. Једно спајање, увезивање са Христом, који нас уверава да ћемо једном отићи на небо. Брак је један „мост који преводи са земље на небо”.[35]
Као да Света Тајна наше Цркве говори: „Изнад љубави, изнад мужа твог, изнад жене твоје, изнад свакодневних догађања, имај на уму то да си предвиђен за небо, да си ушао на пут који би свакако требало да те одведе тамо”. Невеста и младожења пружају руке, свештеник их узима за руке, те играјући и певајући иду за њим око стола. То значи да је брак путања, пут који ће се завршити на небу, у вечности.
Изгледа нам да се у браку венчава двоје. Али нису двоје него троје. Муж узима жену и жена мужа, али обоје узимају Христа. Следствено томе, троје учествује у тајни и од тада кроз живот бивају и остају троје.
За време „Исаије ликуј” свештеник, образ Христа, младенце води за собом. То значи да нас је Христос зграбио, искупио нас,[36] заробио, учинио нас својим. Управо због тога „је ово тајна велика”.[37]
Реч тајна је на латински преведена речју sacramentum, што значи заклетва. Дакле, брак је заклетва, спајање, повезивање, као што смо претходно говорили. То је сад већ сталан однос, веза са Христом.
Дакле, улазим у брак значи покоравам срце своје Христу. Ако желиш, можеш да уђеш у брак; ако желиш, можеш да не уђеш у брак. Али, ако уђеш у брак, брак у твојој Православној Цркви, која те је родила, има тај смисао.
Ожењен/удата сам, значи да сам роб Христов.
[1] Беседа у Светом храму Светог Николе у Трикали (централна Грчка), 17. јануар 1971
[2] Јевр. 13, 4.
[3] Еф. 5, 32.
[4] Мк. 10, 7.
[5] „Што се стидиш часног? Што се црвениш због онога што није скверно (није нечисто)? … Хулиш на дар Божији, на корен нашег рођења”. Св. Јован Златоуст, Беседа на посланицу Колошанима 12, 6, РG 62, 388
[6] Рим. 8, 33 и др.
[7] Нав. дело, Беседа 12, 7, РG 62, 390.
[8] Мал. 2, 14.
[9] Св. Игнатије Антиохијски, Посланица Поликарпу Смирнском, 5, РG 5, 724В.
[10] 1. Кор. 7, 7.
[11] В. Св. Јован Синајски (Лествичник), Лествица 26, О расуђивању, РG 88,102(Ш: „Светлост је за све људе јединствено устројство живота”.
[12] Св. Симеон Солунски, Дијалог, глава 277, РG 155, 508 В.
[13] Свеш. Конс. Калиникос, Хришћански храм и оно што се у њему одвија,, Атина 1968, стр. 514.
[14] 1. Кор. 7, 27-28.
[15] Попут, нпр., цвета мака, који има четири латице и црну мрљу у облику крста на средини.
[16] В. Књ. пост. 2, 18.
[17] Рим. 8, 26.
[18] Мт. 19, 5; Мк. 10, 7.
[19] Мт. 19, 3-9; Мк. 10,2-12.
[20] Еф. 5, 22-24.
[21] Познато је да је Теодора подржала Јустинијана (527-565) у току немира Ника (532). В. Михаил Гликас, Хроника, од стварања света до владавине Алексија Комнина 4, РG 158, 500 С.
[22] Еф. 5, 25.
[23] 1.Петар З, 7.
[24] Еф. 5, 32.
[25] Еф. 5, 32.
[26] Свеш. Конс. Калиникос, Хришћански храм и оно што се у њему одвија,, Атина 1968, стр. 513-514.
[27] Мт. 25, 1-11.
[28] Дела Апостола. 2, 1-4.
[29] Служба веридбе, то јесте зарука.
[30] „… присутан сам и заједно са њима прослављам, и деснице младих ставqам једну у другу, а обе у десницу Божију”. Св. Григорије Богослов, Посланица 193, РG 37, 316С
[31] „Брак је образ присуства Христовог”. Св. Јован Златоуст, Беседа на Посланицу Колоша-нима 12, 6, РG 62, 389:
[32] У служби Венчања се у другој молитви у току отпуста помињу Четрдесеторица Мученика, као и Св. Прокопије. Погледај и у Великом синаксару, том 3, 7, Атина 1999, стр. 160-185, 135-138.
[33] Књ. пост. 4, 1.
[34] Служба венчања, молитва пре отпуста.
[35] Акатист Пресветој Богородици.
[36] Гал. 3, 13.
[37] Еф. 5, 32.