Да слушају лингвисте и лингвисткиње, борци и боркиње за људска права знали би да граматичка категорија рода нема везе са полом, те да титуле у мушком роду нису дискриминишуће.
Не треба да будемо велики језички стручњаци, а ни стручњакиње, да схватимо да актуелним изменама закона о спречавању дискриминације наново силују српски језик. А он, жив и самосталан, опире се разним идеолошкињама, хидрометеоролошкињама, ватрогаскињама, ловкињама. Нема их у говору, али држава на силу, законом, покушава то да промени.
Речи се не могу измишљати и на силу гурати у језик. У Хрватској то покушавају већ две деценије, па је једини резултат – подсмех рогобатним неологизмима. И код нас, још законом из 2009. године, уведени су равноправно, али не и нужно, женски парњаци титула и звања, али се мало њих користи у говору.
Душко Радовић написао је „Не дајте да вам закон уређује брак“, а да је жив, сигурно би узвикнуо „Не дајмо да нам закон уређује језик!“ Побунио би се томе што и на дипломама мора да пише докторка наука, магистарка, мастерка…
Да слушају лингвисте и лингвисткиње, борци и боркиње за људска права знали би да граматичка категорија рода нема везе са полом, те да титуле у мушком роду нису дискриминишуће. Језички пуританци и борци за равноправност на британском говорном подручју имају чак супротне захтеве – да се оно мало титула и звања који имају називе у оба граматичка рода, користе само у мушком, јер се он сматра неутралним.
А како смо кренули са „људскоправашким“ законима, ускоро би могао стићи нови захтев – да се уведе да титуле и звања буду и у средњем, неутралном роду, због оних који се осећају међуродно и међуполно.
И нека знају писци предлога закона против дискриминације да ме дискриминишу тиме што ми не остављају слободу да се у новинама потпишем као новинар, већ морам да будем новинарка, да моја редакција не би платила казну.
Аутор: Ивана Мићевић