БЛАГЕ ВЕСТИ ДОСТОЈЕВСКОГ ПО СВЕТОМ ЈУСТИНУ ЋЕЛИЈСКОМ

Данас, на Благовести, док ратови трају, а Достојевског хоће да обришу са обзорја људске културе, вреди се сетити цене коју је руски писац био спреман да плати.

ЛЕК ПРОТИВ ГОРКИХ ВЕСТИ

Убише нас горке вести. Те вести се непрестано шире. Све горе од горег. Наш свет пламса у пожару горчине и црних информација. Ових дана, чак и вест да су у неким земљама Запада, због рата на Украјини, прецртали Достојевског. Као да је Достојевски, ученик Христов, крив за ратове и ратовања.

Зато смо, да бисмо се, на дан Благовести Мајке Божје, када је слава манастира Ћелије ( Свети Јустин Ћелијски је и рођен и упокојио се на Благовести, и световно име му је било Благоје ), растеретили од ружних вести сетили Јустинових тумачења благовести Фјодора Михајловича, из књиге нашег светог „Достојевски о Европи и Словенству“.

У Достојевском је почивао дух православног свечовештва, о чему је отац Јустин писао:„Сваки може наћи себе у њему. Јер ако сте тужни, он свесрдно тугује вашом тугом. Ако сте очајни, он је ваш друг, ваш брат, ваш близанац, али и утешитељ. Ако сте атеист, он и сам пати са вама, мучи се вашом муком, апологира атеизам генијално, минира вас богоборним бунтом и безумним очајањем, да се најзад обојица с криком баците пред ноге благога Исуса. Ако сте преступник, он вас милостиво прима под кров своје многонапаћене душе, вашу душу претвара у своју, заједно са вама пребољева вашу болест, поставља тачну дијагнозу ваше болести и оздрављује вас сигурним леком, јер је болник и вичан болестима. Ако вас муче „проклета питања“, он вас загрли као најрођенијег, проводи са вама бесане ноћи и свирепе дане и не напушта вас док заједнички не пронађете правилно решење. Ако сте верујући, он вам умножи веру до апостолске заљубљености у Христа. Ако сте оптимист или песимист, он вас убедљиво води најсавршенијем оптимизму, показујући вам да је чудесна личност Богочовека Христа једини извор свесавршеног оптимизма, јер је једина истинска благовест у свима световима.“

У мору злих и црних вести, само је једна блага – да је Бог постао Човек. И то се дешава на Благовести, када архангел Гаврило јавља Мајци Господњој да ће родити Сина Божијег.

Зато отац Јустин о Достојевсковом односу према Христу благовести:„Богочовек је не само sine qua non свега што постоји, него и Логос света и Логика света. Као такав, Он је осовина света; сурва ли се са ње, свет се претвара у ђаволски хаос, у неиздржљиви ужас, у свирепу бесмислицу. Достојевски благовести: Све се састоји у томе да Логос заиста постаде тело. У томе лежи сва вера и сва утеха човечанства, утеха која се оно никада неће одрећи. У томе лежи и оправдање Бога пред људским сазнањем што је створио свет и човека у свету.“

Бог се оправдао пред људима јер је и сам постао Човек.

ДЕЛАТНА ЉУБАВ КАО БЛАГА ВЕСТ

Ако човек хоће веру, мора да чини дела вере, говорио је Достојевски. Вера без љубави не постоји. Отац Јустин истиче:„Опит активне љубави, као метод богопознања и самопознања, јесте чудесна благовест којом је Богочовек обдарио род људски. Служећи се овим методом, човек најбрже пронађе и Бога и себе. А на путевима мржње лако изгуби и Бога и себе. Пронађен и примењен Богочовеком, овај метод богопознања и самопознања постао је и заувек остао методом православне гносеологије. У овом свету, који на парадоксима почива, Достојевски не може без Христа. Он сваку своју мисао завршава Њиме и свако своје осећање проверава Њиме. Горка тајна света једино у Христу постаје слатка. Свирепа тајна страдања постепено прелазе у тиху, умилну радост, једино ако се пронесе кроз Христа и осветли Њиме. То Достојевски осећа апостолски снажно, зато је исповеднички одан и мученички веран Христу.“

Јер је Христос Делатна Љубав.

Данашњи свет умире без љубави, а све време прича о љубави према човечанству и људским правима. Праве љубави нема без молитве Оцу свих људи кроз Богочовека Христа у Духу Светоме. Монах Мојсије Светогорац о томе пише:„Плод молитве је углавном и пре свега љубав. А то је љубав која није апстрактна, неодређена, нејасна и уопштена, него лична, одређена и суштинска, јер као што веома јасно каже Достојевски: „У неодређеној љубави према човечанству волиш готово искључиво самога себе!“ Док се моли, човеку изгара срце и он неусиљено лије вреле сузе због својих лудости, своје пале природе, својих ближњих у разним невољама, чак и због немуштих животиња и непокајаних демона, како каже свети Исак Сиријски.“

Достојевски је, зна се, волео молитву – и саборну и личну. Често је ишао у храм и на коленима се, у полутами, да га само Господ види, молио и тако утеху налазио.

У својим успоменама на Достојевског руски песник Мајков наводи следеће речи свог пријатеља: „Можда је тамо, на врху, тј. Највишем ( код Бога, нап. В.Д. ), било потребно да будем одведен на робију како бих тамо… сазнао најважније, без чега се не може живети, иначе ће људи појести једни друге с њиховим материјалним развојем, и да бих то најважније ја… другима саопштио, како би други (макар и не сви, макар врло малобројни) постали бољи макар за мрвицу, макар делић прихватили, макар схватили да у бездан срљају – и то је довољно. И то је већ много. И због тога је вредело поћи на робију“.

Знао је да је вредело робијати у Сибиру да би се људима посведочио Христос, Бог Љубави, без чега се срља у бездан.

Данас, на Благовести, док ратови трају, а Достојевског хоће да обришу са обзорја људске културе, вреди се сетити цене коју је руски писац био спреман да плати.

Exit mobile version