„Женама није потребно да чују реченицу: Ти то не можеш. Потребна им је подршка како би могле да остваре свој потенцијал.” Овим речима је бабица Сара Гебел илустровала околности у којима се налазе жене у кризној трудноћи, обраћајући се приликом отварања овогодишњег Марша за живот у Берлину, пренела је Федерална асоцијација за право на живот.
Марш или Ход за живот одржава се сваке године у Берлину у септембру. Догађај је почео великим митингом код бине, а затим је уследила дуга шетња кроз центар Берлина, која се завршила верском службом. Ове године богослужење су предводили викарни епископ Грчке православне митрополије Немачке Емануел Сфиаткос и помоћни епископ Томас Марија Ренц из Епархије Ротенбург-Штутгарт.
У поздравном обраћању Александра Линдер, председница Савезног удружења за право на живот, навела је и позитивне примере заштите људских права, на пример у САД-у, где је после 51 године повучена одлука која је омогућила абортус на савезном нивоу, и која је довела до смрти више од 63 милиона деце од абортуса (при чему је трећина тог броја абортуса у афроамеричкој популацији, која чини само 16% укупне популације).
Митинг на Маршу за живот, којим су модерирали Линдерова и чланови одбора Федералне асоцијације за право на живот Хартмут Стиб и Корнелија Камински, настављен је уз музичку пратњу бенда Гнаденсон и уз Американку Терису Буковинац, која снажно подржава право на живот, иако је декларисани атеиста. Она је истакла потребу за социјалном правдом и безусловну посвећеност свих људи том циљу.
Један учесник дао је изјаву за портал iFamNews: „Није било ни трага застрашивања културом смрти; било је молитве, певања, међусобног разговора. Видели смо да смо сви ту присутни као хришћани, да је само наше постојање већ довољан доказ. Ако сте на правој страни, не морате да вичете да бисте појачали своје аргументе. Имао сам утисак да је то заједничка прослава хришћанске културе и хришћанске слике човека, права прослава живота.“
Коментаришући контраскуп присталица абортуса, додао је: „Када сам срео контрадемонстранте, углавном нисам био погођен. Једино сам био донекле зачуђен, али сам осетио и сажаљење, како је могуће да се људи толико идеолошки изгубе, а да не примете своју беду. Извесне симпатије према контрадемонстрантима могле су се чути и у разговорима осталих учесника марша. Нисам видео никакву мржњу нити нападе на контрадемонстранте.“
Као и увек, берлинска полиција имала је пуне руке посла штитећи заговорнике права на живот. Повици попут „Подигни глас, моје тело, мој избор“, „Ваша деца ће бити као ми, ваша деца ће сва бити квир“ и „Нема Бога, нема државе, нема патријархата“ одјекивале су током марша из групе контрадемонстраната. Међутим, они су успешно удаљени од учесника Марша за живот. Звиждуци, врисци и скандирање понекад су се могли чути само у даљини. Било је спорадичних сусрета поред пута, али је полиција увек била на лицу места. Контрадемонстранти су очигледно били у мањини.
С друге стране, заговорници права на живот носили су плакате са следећим паролама: „Убиство није медицинска вештина“, „Свака особа је достојна живота“ и „Прави мушкарци стоје уз своју децу“. Транспаренте су красиле и креативне пароле попут: „На Марсу би једна ћелија већ била сматрана животом.“
Све у свему, Марш је био веома успешан и највећа јавна манифестација посвећена животу која се током ове године одржала у Немачкој.
